Moj tata je bio lovac, i to dobar lovac. Kao mala želela sam da me povede u lov sa sobom, ali čim sam malo odrasla, shvatila sam da je tu reč o ubijanju životinja. Tada sam počela da ga molim: „Tata, molim te nemoj ubiti malog zeku. Ako baš moraš … neka bude neki star, baš mator.“ I tata je iz lova kući donosio uvek samo po jednog zeca, i to neku krupnu, odraslu jedinku. Tek mnogo godina kasnije, posle njegove smrti, saznala sam da bi on uvek ulovio po nekoliko zečeva. Te ostale zečeve bi razdelio prijateljima sa kojima je išao u lov i koji su bili slabije lovačke sreće. Voleo je i da priča o lovu, posebno o šalama koje su lovci zbijali jedni s drugima. Od tih njegovih priča zapamtila sam dve koje je, uz tri svoje ratne priče, često i rado pričao.
Žrtva prve priče bio je upravo on. Sve se desilo par godina posle Drugog svetskog rata. Moj tata, Radivoje, sa nepunih osamnaest godina otišao je u partizane i praktično učestvovao u ratu neka dva meseca. Posle je nastavio služenje vojske i po Vojvodini jurio folksdojčere. Po završetku rata i tog produženog vojnog roka vratio se u rodno selo. Onda je poželeo da postane lovac i priključio se meštanima koji su se bavili lovom.
To je bio period kada se lovačka municija uglavnom pravila ručno. Posebno su se kupovale kartonske lovačke patrone, kapisle, barut i sačma – sitna ili krupna u zavisnosti od toga na koju vrstu divljači se ide u lov. Tata je do kraja života čuvao i koristio dve spravice za punjenje i pravljenje tih patrona i uglavnom ih sam punio kod kuće. Za taj prvi njegov lov pušku i patrone su mu pozajmili drugari lovci.
I tako: dali su mu pušku i patrone, vojnički ranac je poneo svoj i poveli ga u lovište. Ostavili su ga na jednoj poljani, u blizini šume, na blago utabanoj stazi koja je bila poznata kao mesto gde zečevi najčešće prolaze. Rekli su mu da tu čeka, a oni će da idu kroz obližnju šumu i njive da poplaše zečeve. Njegovo je samo da puca kad naiđu. Tako se mladi, nadobudni, prekaljeni partizanski komandir namestio sa lovačkom puškom i čekao zeca.
Lovci se razgalamiše i istrča zec iz šume i pravo na lovca-pripravnika. Opali puška jednom, drugi put, a zec otrča dalje, živ i zdrav.
– Radivoje, ubi li ga?
– Ma jok, izgleda da ga promaših.
– Ništa, ništa, sad će drugi.
Radivoje napuni ponovo pušku, kad eto drugog zeca. Opet pucnjevi i opet zec ode dalje, živ i čitav. I onda tako još nekoliko njih – ukupno šest zečeva. Radivoje proverava pušku, ništa mu nije jasno, kako tako da ispromašuje. Kad eto i sedmog zeca: pravo među noge. Radivoje opali iz blizine i zec pade. Sav srećan, mladi lovac ga strpa u ranac.
– Ubi li ga?
– Ubi!
– Ma ozbiljno, ubi li ga?
– Evo ga u rancu.
Okupiše se lovci da provere. Radivoje pođe da otvori ranac kad mu jedan drugar zadrža ruku:
– Čekaj, polako, možda je živ.
– Ma kako živ?
– Samo ti polako.
Radivoje pažljivo otvori ranac – zec stvarno živ. Mangupi mu namestili ćorke. U patrone su stavili samo barut, ne i sačmu, ali je zec bio baš blizu, pa su ga barutni gasovi i vazdušni pritisak iz puške samo ošamutili.
Junak druge priče bio je tatin dobar prijatelj Jova, i to kad je već imao dosta lovačkog iskustva za sobom. Drugari lovci naprave mu nameštaljku: uhvatili mačku i navukli joj zečju kožu, koju su pritegli kanapima oko šapa da ne može lako da se skine. Nosili su je u rancu da Jova ne vidi, a i onako su se podelili u nekoliko grupica. Kad su zauzeli busije, Jova na obali obližnje rečice, puste onu maskiranu mačku iz ranca prema Jovi. Jova, videći pred sobom tog „zeca“, opali prema njemu. Jadna mačka, u strahu i panici, uradi ono što bi uradila svaka mačka na njenom mestu: zaždi uz prvo drvo, ovog puta na jednu staru vrbu. Jova bukvalno sede od iznenađenja. Drugovi ga zatekoše kako sedi, hukće i u neverici odmahuje glavom.
– Šta bi, Jovo?
Jova još ne može da dođe sebi, ali napokon reče:
– Svašta sam u životu video, ali da se zečevi na vrbe penju – to još nisam.
Šta je bilo na kraju sa nedužnom mačkom stvarno ne znam.
Ostavite odgovor