„Da li je slobodno kolega?“, prekinuo je moje preturanje po skriptama.
„Slobodno, izvoli sedi“
„Danas je baš gužva“, pokazao je pokretom ruke popunjen amfiteatar.
„Obično je tako kad profesor Vlajić drži predavanja, a današnja tema o asimilaciji manjina je interesantna, barem meni“, odgovorio sam.
„Jel’? I mene interesuje. I to iz ličnih razloga.“
Uto se žagor stiša. Pojavio se profesor. Sat i po prolete za tren. Spakovao sam beleške, kolega do mene je još uvek nešto zapisivao. Dok on završi, da se ja prebrojim. Video sam usput majicu, svidela mi se i nije bila skupa. Mašio sam se za novčanik. Pipinem džep, novčanika nema, pipnem drugi, prazan. Izdžepario me je onaj mangup u autobusu, koji se sapleo i uz izvinjenje se pridržao se za mene, sinulo mi je.
„U pič…“, progutao sam psovku.
„Šta je kolega? Kakva nevolja te mori?“, javio se sused, podigavši pogled.
„Pokrali su me u autobusu. Novčanik, lična karta, povlastica. Nije mi zbog love, ionako je bila neka sića, ali dokumenta…mečku ću da rodim pred šalterima.“
„Ccccc, lopovi“, pokupio je stvari moj sagovornik i saosećajno me pogledao, “ja zbog sličnog iskustva ne nosim novčanik. Lovu i dokumenta držim u prednjem džepu farmerica.“
„Moraću da se švercujem u busu, ne pešači mi se do Konjarnika po ovoj kiši.“
„Ma, daću ti ja za prevoz, vratićeš mi“, predloži moj novopečeni poznanik, „hajdemo prvo negde na piće ako ne žuriš, častim, danas mi je rođendan. Ja sam Čedomir-Čeda“, nasmeši se i pruži mi ruku.
„Laki“, prihvatih ruku.
„Nisi baš neki srećnik, po ovome danas sudeći“, reče Čeda i namigne mi.
„U pravu si“, počeo sam da se smejem, „ali Laki nema veze sa srećom, Laki je od Lazar“, odgovorio sam.
Razgovor smo nastavili u kafani.
„Stanujem u studenjaku, inače sam iz Kikinde“, reče mi Čeda.
„E, pa i moja keva je Vojvođanka iz južnog Banata, iz Crepaje, ako si čuo…“, nadovezao sam se.
„Čuo? Kako da ne, priča koju ću da ti ispričam, ima veze sa Crepajom. Obično se u ovakvim situacijama kaže: Baš je svet mali. A ti saslušaj priču pa ćeš videti da li treba to da kažeš. Moje prezime je Čiutić. Poreklom sam Jevrejin, a prezime je došlo od naziva za Jevreje u Banatu: Čivutin, razumeš? Čivutin, Čiutin, pa –in zamenjeno sa –ić i eto prezimena Čiutić. Ali se moji odavno izjašnjavaju kao Srbi pravoslavci. Što reče jedan od mojih predaka Jače selo od svatova, ili kako ja to shvatam: prikloni se većini, pa će da te prihvate… Zato me je interesovalo današnje predavanje profesora Vlajića.“
* * *
„Moramo u Temišvar po propis. Pisar u kancelariji u Deti kaže da oni ne mogu da izdaju dozvolu za preseljenje“, nezadovoljan vešću koju donosi bratu, pogruženo je rekao Josif.
„Idemo u Temišvar“, odlučno će stariji brat Jakov.
Iz Dete su sa dozvolom za preseljenje u Tomaševac, krenuli u kasno proleće. Kola su zaškripala pod teretom dva mlinska kamena. Dugorogi volovi su tromim korakom put zapada teglili demontiranu suvaču. Oko kola su skakutali psi, a kravica vezana za šaraglje strpljivo je koračala i čekala veče da se napase trave. Žene bi je pomuzle pred spavanje i ujutro pre polaska, a Jakovljeva deca se gurkala okolo očekujući šolju mleka. Josif tek što se oženio, željno je očekivao prinovu. Braća su naizmenično jahala konja i gonila volove. Nisu žurili. Po danu su putovali pred veče bi palili vatru i konačili. Usput bi ulovili zeca ili prepelicu da obogate jelovnik koji se sveo na suvo meso pasulj i krompir. Ređala su se sela: Banlok, Livezile, Đir. U Modoš nisu ulazili već se držali leve obale Tamiša do Šurjana, pa nastavili preko Boke i Neuzine. Tu su krv propljuvali. Na svakom koraku močvara, slatina i glib, kola su se zaglavljivala u nizinama i bajbocima, životinje brektale izduženih vratova…”Uvatite se Jarkovca, pa ondak po suvim terajte do Tomaševca. Ode u blatu, pored Tamiša lipsaćete i vi i jadni volovi”, govorili su im usput svinjari i čobani.
„Stigli su Čivuti suvačari“, proširila se selom vest. Radoznalci su iz prikrajka posmatrali kako dva brata istovaraju delove suvače, mlina kojeg pokreće konjska zaprega. Već prve noći vatra je zaplamsala na gruntu ukraj sela, dodeljenom doseljenicima od bečkerečkih vlasti. Sutradan je počela da se nazire drvena konstrukcija mlina.
„Ljudi, hajde da pomognemo Čivutima, vidite kako se muče. Nije to posao za dva čoveka. Suvača će nam dobro doći. Nećemo morati da meljemo žito u Uzdinu ili Jarkovcu“, govorio je seoski knez posle nedeljnog bogosluženja u crkvi.
Iako su se dobro namučili, učesnici mobe su sa zadovoljstvom gledali kako pred njihovim očima, svakog dana, suvača raste. Kad su postavili mlinske kamenove i kad se prvo brašno curkom pojavilo ispod njih, Jakov stegnuta grla uzviknu:
„Prijatelji i braćo! Nemam reči kojim bih mogao da vam zahvalim. Moj brat Josif i ja ne možemo da vam se ovog trenutka odužimo, ali ove i još dve godine svima vama po dve cente žita samlećemo fraj. Bez ušura. Ko oće više da melje, davaće nam ušur.“
I bi tako. Naredne dve godine je suvača radila od jutra do mraka, na opšte zadovoljstvo. Još prve godine Jakov i Josif opet uz pomoć mobe izgradili su pored suvače ne mnogo veliku, ali udobnu kuću nabijaču.
„Evo brate skućismo se ovde. Nema sinagoge u kojoj bi smo mogli da se zahvalimo Bogu, ali u kući ćemo se moliti. Važno je da svoju veru sačuvamo i ne zaboravimo da smo Jevreji“, govorio je Jakov.
Život je pun preokreta i iznenađenja. Naiđe dramatična i krvava 1848. i 49. godina. Mađarska revolucija. Srbi, graničari ostadoše verni caru i sukobiše se sa Mađarima. U Tomaševcu su vođene teške borbe. Na kraju je Stevan Knićanin morao da povuče srpsku vojsku prema Pančevu. Mađari u Tomaševcu popališe kuće i suvaču. Stanovnici sela se usred zime razbežaše i sakriše po okolini. Među njima su bili i Jakov i Josif sa porodicama. Od napora, hladnoće i vlage, žena Josifova se razboli i ubrzo umre.
Rat se završio.
„U Tomaševac se ne vraćam. Nema mi života tamo, stalno mi je ženin lik pred očima“, govorio je Josif bratu. Opet su jurcali po kancelarijama u Bečkereku i Pančevu i najzad su dobili dozvolu da se presele jedan u Crepaju, drugi u Franzfeld, dva susedna sela u blizini Pančeva, srpske Sparte. Jakov odabere Franzfeld selo nastanjeno Nemcima, Josif se skući u Crepaji. Jakov odluči da se bavi trgovinom. Uz novčanu pomoć jevrejske zajednice iz Pančeva on ubrzo stade na noge i poče uspešno da razvija posao. Josif je svoje probleme rešio na drugi način, ženidbom. Oženio se Jelenom udovicom čiji je muž takođe bio suvačar, a poginuo u borbama kod Alibunara. Josif za kratko vreme osposobi suvaču u Crepaji, a ne dugo posle toga desi mu se najsrećniji trenutak u životu. Rodi mu se sin. Posle nekoliko godina pri jednom srdačnom susret Josif se obrati Jakovu:
„Brate, dugo sam razmišljao, i odlučio. Uselio sam se u Jeleninu u kuću, rodila mi je sina, seljani su me prihvatili, primiću njenu veru.“
Jakov nije ništa rekao.
I tako, Jakov je odlazio u pančevačku sinagogu na molitvu, a Josif u pravoslavnu crkvu. Josifovi potomci su se preselili u Kikindu i nose prezime Čiutić. Bilo je u našoj familiji i snajki Mađarica i zetova Rumuna ili Nemaca, prava papazjanija od familije… Jakovljevi potomci su proučavali Toru i Talmud, ostali verni Judaizmu i posle drugog svetskog rata su se obreli u Izraelu. Završi priču moj novi poznanik Čeda.
„Ej Laki, nećeš mi verovati, uspeo sam da uz pomoć interneta, posle osam generacija i toliko godina, u Izraelu pronađem svoje daleke rođake. I mogu ti reći da se malo razlikujemo. Borimo se sa sličnim problemima, radujemo se istim stvarima. Jednostavno rečeno, živimo ove naše male živote koje nam je Bog ili Jahve dao.“
Ostavite odgovor