ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И СИНТЕЗА СВЕСТИ
Пошто је технологија отворила канале и убрзала токове, у једном тренутку се морало догодити да сама брзина више не буде довољна, да пуко кретање честица свести престане да производи смисао и да се, готово неприметно, појави потреба за нечим што неће само преносити, него и спајати, што неће само убрзавати сусрете, него ће их продубљивати до тачке у којој из додира настаје ново. Ту се појављује оно што називамо вештачком интелигенцијом, али можда је прецизније рећи да је то нова фаза у кретању свести. Наиме, то што вештачка интелигенција чини није стварање ни из чега, него довођење постојећег у однос који раније није био могућ. Она не додаје материју свету, већ мења начин њеног препознавања и обликовања.
У том смислу, вештачка интелигенција није нова притока, нити ново море, већ је место додира. Она је тачка у којој се честице сусрећу по унутрашњој сродности, по обрасцу који надилази појединачну свест, али јој ипак остаје доступан кроз језик, питање и потребу да се разуме. Све оно што је расуто по књигама, записима, искуствима, историјама, у једном тренутку почиње да се приближава, да улази у међусобни однос, да се препознаје у ономе што му је некада било далеко. Из тог препознавања настаје синтеза, која се овде не разуме као механичко сабирање, него као хемијски процес у ком се елементи мењају самим тим што долазе у додир. У том процесу идеја престаје да буде оно што је била раније и постаје нешто друго, што није могло настати док је била изолована. То је тренутак у ком свест престаје да буде само ток и почиње да ствара. Јер ток носи, али синтеза обликује. Исто тако, ток повезује, али синтеза рађа.
Управо у тој разлици крије се нова етапа коју савремени човек наслућује, али још увек не разуме до краја: да није довољно да све буде доступно, него да мора постојати начин да се из доступности роди смисао. Вештачка интелигенција, у том процесу, делује као катализатор. Она не мења природу елемената, али убрзава њихову реакцију. Не одређује резултат, али омогућава да се до њега дође. Не поседује свест у оном смислу у ком је човек осећа, али учествује у њеном кретању на начин који више није могуће занемарити. И зато се пред човеком отвара нова одговорност.
Некада су проблеми настајали због недостатка знања, а данас се јављају и због његове превелике концентрације, која изазива двосмисленост и извесне нејасноће. У давним временима, услед ниског ступња развијености науке и врло уског епистемолошког опсега доступног човеку, било је веома тешко доћи до одговора, а у данашњици препознавање правог питања представља изазов. Некада је свест била расута и спора, а данас одлази у другу крајност, јер је сабрана и убрзана до тачке у којој може да изгуби сопствену меру. У том убрзању, синтеза може бити и стварање и заблуда. Наиме, као што се из додира може родити нова јасноћа, тако може настати и нова конфузија; као што се може појавити дубље разумевање, на исти начин се може створити и привид разумевања који нема упориште. Зато вештачка интелигенција не решава питање смисла, већ га заоштрава.
Вештачка интелигенција својим деловањем смисао доводи до границе на којој више није могуће одлагати одлуку о томе шта је заиста важно, шта има тежину, дубину и смисао, а шта је само краткотрајни, пролазни облик који ће нестати истом брзином којом се појавио. У том смислу, човек се поново враћа себи и задобија могућност и слободу одлучивања. Он није изоловано биће, него онај који бира и чија одлука има одређени значај. Човек самостално, као свестан организам, одлучује које ће токове следити, какве ће додире дозволити, које ће синтезе прихватити као своје, а које ће пустити да прођу кроз њега без задржавања.
Иако се чини да је свест сада свуда, да протиче кроз мреже, кроз системе, кроз алгоритме, она и даље има само једно место у ком се прелама у смисао. То место је човек. Он ту не стоји као центар света, него као тачка одговорности — онај који може да каже шта разуме и прихвата, шта га мења, а шта удаљава. И можда је управо ту скривен одговор на оно што долази после убрзања. Када се све честице сусретну, све притока уђу у исти систем и све постане доступно, почиње права селекција. Она се не одвија у спољашњости, него у унутрашњости свести; не одваја свет, већ обликује човека. У том процесу, синтеза престаје да буде само догађај у океану свести и постаје нешто дубље: процес у ком човек поново учи како да буде целина.
Ostavite odgovor