Put do tetka-Danke bio je dug. Ili se to Sanji tako samo činilo zbog njenih petogodišnjih nogu. Trebalo je ići pešice sa jednog na drugi kraj grada, preći nekoliko kilometara, a put se završavao veoma strmom ulicom i napornim penjanjem. Kući bi se vraćale gradskim autobusom, ali do tetka-Danke uvek su išle pešice. Ipak, uvek je vredelo.
Deca, a posebno Sanja, ne vole da idu tamo gde nema dece sa kojom bi se igrala. Ili da bar ima dvorišta gde mogu da istražuju ili trče. Bez obzira na sve, kod tetka-Danke i čika Jovana volela je da ide. Imali su malo dvorište, zajedničko sa komšijama, u kome je bila i čika Jovanova stolarska radionica, što nije bilo baš zgodno za igru. Imali su i odraslu decu – srednjoškolce, sina i ćerku. Ni oni Sanji nisu bili zanimljivi, osim što se znalo da nije trpela mladićeve naočare i da, kad bi ona došla, morao je da se sagne da mu ih ona pažljivo skine. Kod njih su stanovali i tetka-Dankini bratanci iz sela koji su išli u srednju školu u grad. Ali kad bi Sanja došla sa majkom, svi oni bi se povlačili iz dnevne sobe u spavaće, i sa gostima bi ostajala samo tetka-Danka.
Sanja nije znala da joj tetka-Danka nije prava tetka, da nisu rod. Bili su samo porodični prijatelji. Žena tetka-Dankinog rođenog brata bila je sestra od ujaka Sanjinog oca i tako su se poznavali. Ali Sanja je tetka-Danku volela više nego sve tri tetke – očeve rođene sestre. Kada bi stigle kod tetka-Danke, ona bi izvlačila za Sanju malu hoklicu rezedo boje i Sanja bi se smeštala na svoje omiljeno mesto – u ugao pored peći na naftu. Leti je peć, naravno, bila ugašena, ali zimi bi prijatno odavala toplotu, što je Sanji, posle dugog puta po hladnoći, baš odgovaralo. Osim toga, sa tog mesta bio je najbolji pogled na sobu. Sanja bi razgledala goblene na zidovima, vitrinu punu raznih porcelanskih figurica, čaša, šoljica za kafu i tetka-Dankin hekleraj raspoređen po sobi. Sve je tu bilo na svom mestu.
I tako, Sanja bi izdržala nekih desetak minuta, mirno sedeći na hoklici, pored majke koja bi sedela na krevetu. Tetka-Danka bi ih poslužila slatkim i vodom, kao u svakoj domaćinskoj kući, i pristavila kafu za Sanjinu majku. Sanja bi slušala razgovor i posmatrala uvek polumračnu sobu. A onda bi, obično kad stigne kafa, počela da gurka majku i da šapuće: „Mama, ja sam gladna.“ Majka bi je umirivala i utišavala, crvenela, jer su ručale pred sam polazak. Sanja bi bila uporna. Tetka- Danka bi se nasmešila, ustala i otišla u špajz ili otvorila rernu. Onda bi se pojavile kiflice sa džemom, vanilice, salčići, princes-krofne, tulumbići – uvek je bilo nečeg slatkog jer je tetka-Danka imala četvoro, sada bismo rekli, tinejdžera, od toga tri dečaka koji su rasli i razvijali se – i dosta jeli.
I ta igra između tetka-Danke i Sanje uvek bi bila ista. Sanja je znala da sigurno ima nečeg slatkog, a tetka-Danka, koja bi ih i inače poslužila, sačekala bi da vidi koliko će Sanja imati strpljenja. Za slatko ga je imala vrlo malo, ali je tetka-Dankina kuća, zbog tih kolača, bila jedino mesto gde bi Sanja bila mirna i gde bi njena mama mogla na miru da provede sat ili dva u razgovoru sa prijateljicom. Ti domaći kolaći, te tek ispečene kiflice sa džemom od kajsija, ta tiha, sređena, domaćinska kuća, to tetka-Dankino razumevanje jednog nestrpljivog deteta, to su stvari koji detinjstvo mogu da učine tako lepim i nezaboravnim.
Ostavite odgovor