Датум

Ближи се датум твог рођендана.

Знам га без подсетника. Без календара и заокруживања на њему.

Нећу ти га честитати.

Не зато што не желим. Не знам ни сама зашто нећу. Потајно се надам да ћеш очекивати моју поруку. Можда баш зато нећу. Да изневерим твоја очекивања, као што си ти некада моја.

Лоше је имати очекивања. Онда све крене наопако.

Код мене си се родио много касније.

Дан нашег сусрета је дан твог рођења у мом животу.

Деси се случајно и постане датум који се памти. Без обзира што касније пожелимо да променимо много тога. У тренуцима изненадне среће нисмо свесни ограничења која носе околности. А онда она постану груба стварност и полако скину осмех са лица.

Живео си у мом животу врло кратко. Година није ни променила број. Тек један месец и мало више.

Желим ти много дужи живот.

Више нисам тужна.

Научила сам да се свега сетим са осмехом. Да уживам у сећању на лакоћу тог периода. Тако кратког у односу на живот, а ипак довољно дубоког да га време не избрише. Само га је претворило у лепу успомену, без кајања.

И ти си упамтио тај период.

Знам, иако то никада не кажеш. Осетила сам по боји твог гласа, по погледу и осмеху који ти се на трен појавио на лицу.

Уживали смо у разговорима. Препуштали смо се тренуцима.

Имала сам осећај да се одавно познајемо. Као да смо се само препознали.

Али…

Пронашли смо се касно.

Није било време за нас.

Зато смо скратили тај осећај припадања.

И упамтила сам датум нашег краја.

Црта између та два датума је кратка, али без ње мој живот би био исувише једнолик.

Представља ону линију живота која бележи откуцаје срца на ЕКГ-у.

И нећу ти честитати.

Чему то и зашто?