Ne tražim te
među senkama
na svetlu ekrana
u prašnjavim letnjim zorama.
Ne tražim te u kapi vina na donjoj usni.
Nema te na mojim platnima.
Ne hodam tvojom ulicom.
Ne pišem ti stihove.
Ne osvrćem se kada neko izgovori tvoje ime.
Ne tražim tvoju kožu pod prstima.
Ne klečim sklopljenih dlanova na tvrdom podu.
Ne tražim te od Boga.
Nisi na mojim usnama.
Moj udah te je prazan.
Da se pojaviš na vratima ne bih pomislila –
konačno.
Okrenula bih ključ u bravi.
I to boli.
Ne zato što si otišao.
Odlasci su tako obična stvar.
Poneseš košulju.
Spustiš čašu u sudoperu.
Ugasiš cigaretu.
Zaboraviš četkicu za zube.
Zatvoriš vrata.
I kuća ponovo nauči da bude kuća.
Ali ti –
ti si posle svega morao da ostaneš rana.
Od svih stvari koje si mogao da mi budeš:
stranac
pogrešan izbor
ime koje više ništa ne pomera.
Ne boli što te više nemam.
Boli što kada dodirnem to mesto
još uvek znam kome pripada.
Ostavite odgovor