Sa sedamnaest godina
zaspala sam u šumi.
Krv je prekrila nebo.
Isprala je priče
o braku, vračanju, bilju,
o svemu čime su žene
pokušavale da objasne bol.
Otac je gledao u nebo.
Drveće je zatvaralo
ono što nije umeo da spase.
A žene su učile
da ćute o krvi,
o telu,
o onome što dolazi iz utrobe.
Četrdeset godina kasnije
otvorila sam majčin sanduk.
Poljubila sam njeno lice.
Rekla sam:
Oprosti za sva poniženja
koja si pretrpela zbog mene.
I hvala ti
što mi nisi rekla
odakle dolazi moja krv.
Ostavite odgovor