To je bio Damjanov ritual na letovanju na planini: posle doručka kretali bi u šetnju do obližnje seoske prodavnice i, uz ostale neophodne namirnice za taj dan, kupili bi Bla-bla sladoled od jagode. Sladoled je bio u čašici i jeo se kašičicom. Sladoled bi pojeo usput – zastajkujući, jer bi se inače istopio pre nego što stignu do smeštaja. Negde na pola puta bila je klupa na koju bi seli dok ne završi sa sladoledom. Bio je to i letnji ritual kod kuće – dan nije mogao da prođe bez Bla-bla sladoleda. I to baš od jagode.
Damjan je kasno počeo da jede sladoled. Sa drugim znacima autizma oko druge godine Damjanovog života pojavila se i izbirljivost u hrani. Odjednom je drastično suzio svoj jelovnik. Reč je bila o senzornoj osetljivosti na mirise i strukturu hrane, a pomalo i na ukus. Na sreću, voleo je da jede voće.
Sladoled su mu ponudili tek kada je imao otprilike pet godina. Muž i Sanja kupili su porodični sladoled i sipali i Damjanu malo u činijicu. Nije mu se svideo ukus, a izgleda da mu nije odgovaralo ni što je hladan. Inače nije pio ni hladnu vodu ni hladne sokove. Hladna, u stvari, gotovo ledena, hrana nije mu odgovarala. Pokušali su par puta sledeće godine, ali Damjan je i dalje odbijao sladoled. Nije mu smetalo ni što mama i tata sami uživaju u porodičnim pakovanjima raznih sladoleda – nije hteo ni da ih proba.
Jednog leta, kada je Damjan već imao punih osam godina, Sanjin muž se iz prodavnice vratio sa Bla-bla sladoledom od jagode u čašici. „Možda će sada da jede, samo neka se malo otopi.“ I gle čuda – Damjan je pojeo sladoled. Taj prvi put je pojeo samo deo sa sirupom od jagode. Ostatak – čista vanila – ostao je. Tog leta su mu kupovali svakog dana Bla-bla od jagode. Prvih nekoliko dana pojeo bi samo deo sa voćnim sirupom, ali ubrzo bi pojeo ceo.
I tako, nekoliko sledećih leta. Čim bi krenula sezona sladoleda, počeo bi i ritual sa Bla-bla sladoledom. I kod kuće i na letovanju. Zimi je Damjan dobijao kremiće, a leti sladoled. Nekoliko puta su pokušali sa drugim ukusima: nudili su mu čokoladne i voćne sladolede, ali ako nije Bla-bla, Damjan ih nije hteo.
U osmom razredu Damjan je prvi put išao sa školom na jednodnevnu ekskurziju. U njegovoj specijalnoj školi nisu vodili mlađe jer nije lako sa velikom grupom dece sa teškoćama. Posebno zato što skoro svakom detetu treba pratilac. Damjan je imao svog ličnog pratioca – tačnije pratilju. Kad su ih ispraćali, muž i Sanja dali su pratilji novac da Damjanu kupi neki sladoled dok šetaju po Banji. „Ali samo Bla-bla od jagode, drugi ne dolazi u obzir. Nemamo pojma zašto“, rekla je Sanja. I tog trenutka paralisala ju je jedna misao, jedno sećanje zatrpano godinama izazova i teškoća Damjanovog odrastanja sa autizmom.
Zbog rizične trudnoće, Sanji je rečeno da ceo mesec pred termin porođaja mora da provede u bolnici. I tako je Sanja bila u bolnici, u osmokrevetnoj sobi, sa ženama u sličnoj situaciji kao ona. Već su zagazili u jul, a jul je iz dana u dan pokazivao da će biti sve vreliji i vreliji. Zbog visokih temperatura pacijentima su dozvolili da u sobi drže samo do kilogram voća i do litar soka u tetrapaku. Ništa od hrane. Ako im posetioci nešto donesu, to bi morale ili odmah da pojedu ili da vrate. Ko je ležao u bolnici, zna koliko ta hrana može biti jednolična, posebno neodgovarajuća za trudnice. Sanja i njene privremene cimerke uspele su, u pregovorima sa glavnom medicinskom sestrom, da se izbore da bude dozvoljen i plazma keks i mleko, ali u malom tetrapak pakovanju, do pola litra dnevno. Te sitnice su im bile jedino malo uživanje u hrani.
Dani su bili isti – prolazili su prvo u iščekivanju vizite, a kasnije u očekivanju posete. Ostalo vreme su čitale ili pričale. A pacijentkinje su se i smenjivale: malo-malo pa bi neka otišla da se porodi i na njeno mesto bi došla nova. Jedino bi to razbijalo monotoniju.
Svakog dana, nešto posle početka vremena za posete, stizao bi Sanjin muž. Dolazio je pravo sa posla, donoseći uglavnom časopise i knjige koje je Sanja tražila, po potrebi voće, keks i mleko. Jednog dana palo mu je na pamet da joj donese sladoled. I od tada je donosio sladoled svakog dana. Pošto prodavnica nije bila u krugu bolnice, jedini sladoled koji bi opstao, a da se skroz ne istopi i ne iscuri do Sanje bio je onaj u čašici. Bio je to Bla-bla. Nekoliko dana na smenu joj je donosio Bla-bla od jagode i od čokolade, a onda je nestalo onog od čokolade. Do dana pred porođaj Sanja je imala svoj mali ritual: uživala bi u Bla-bla sladoledu od jagode dok joj je muž pričao najnovije vesti od kuće.
Ostavite odgovor