Apsolut(nost)

Pre početka, ništa, samo duh, beskrajan, a on sam, bez početka i u, ne vremenu i u, ne prostoru, a opet, oduvek i u svemu… Dakle, ništa, ni vreme, ni prostor, samo duh, apsolut(nost), čist duhovni svet, nezamislivo, nepojmljivo ljudskom razumu… to „ništavilo”, a opet – potpuna punoća, koja se, jedino kutkom, delićem čovečijeg uma, naslućuje – spoznaje, jednim višim oblikom spoznavanja, pored uobičajenog, zdravorazumskog… I takvog „ničega” i svega u isto vreme, a pri tome i jedva pojmljivog, bivalo je do tzv. „velike eksplozije”, manifestacije duha, svega u svemu i svagda, u vremenu i prostoru, a ovo beše ujedno i „početak” tog svega (vremena, prostora… prolaznog, materijalnog)… dakle, sve, osim apsoluta – univerzum, ima početak i, širi se, rasprostire, razvija, baš kao i ljudska svest što evoluira kroz istoriju, i hita ka nekom višem cilju, dakle, nije večan, za razliku od apsoluta, koji prethodi svemu i koji je izvor svega, dok njemu niko niti prethodi, niti ga ko izvire, a ujedno je on sam sve i, ništa ne može biti izvan njega… On nema početak, a još manje kraj, već je oduvek i zauvek, ali za ljudski razum, on ima početak, u trenutku nastajanja univerzuma (što je jedino, donekle pojmljivo ljudskom razumu u vezi sa tim)… Prisutan je u svemu, na njemu svojstven način, aktivan i pasivan kroz sve, u skladu sa njim samim, deluje/ne deluje zbog njemu poznatih razloga i, niko ne može proniknuti, shvatiti njegovu promisao, osim kada se sagleda prošlost i izanalizira umski, duhovno/spiritualno, pa čak i zdravorazumski, iz svih uglova… a i tada, jer budućnost koja se odigrala još uvek nije, se ne može u potpunosti shvatiti. Ispoljava se kroz istoriju, prirodu, situacije/događaje, živi i neživi svet, biljke, životinje, a ponajviše, ljude, čoveka, dakle, vrhuncem svog stvaranja… kroz apsolutno sve! Navodno, potencijalno zna sebe i sve, ali se samoospoljavanjem/samoostvarenjem – samopotvrđuje, i na taj način ga ljudi saznavaju i sagledavaju, baš kao i celokupnu stvarnost, što je u suštini, on sam i, tako sve dok se ne stigne do „kraja”, konačnog samoostvarenja i (samo)spoznaje i, konačnog razumevanja od strane pojedinačnih drugih bića, stvorenja, koji su, uzevši se svi zajedno, on sam, iako on sam sebe već poznaje i već je unapred samoostvaren i pre tog i takvog „kraja”, a „kraj”, jedan od mnogih mogućnih, a zapravo jedini, bi bio cilj, apsolutnost, sjedinjenje svih rasutih pojedinačnih delića njegovih, u jedno jedinstvo, celinu, kako bi se na taj način i zaista pokazao kao jedinstvena celina i, kako bi se kroz negaciju svega stvorenog od strane njega samog, ponovo vratio u čisto prvobitno, apsolutno, duhovno stanje…i time započeo novi(/stari (?)) početak.