Već neko vreme (na leto mu slavim peti rođendan), pišem kao neki roman. Uglavnom, svako koga sam primorala da pročita, (srdačno zamolila ili je pak tražio sam), imao je komentar poput „piši još“, „jako je zabavno“, čak i „prijatno sam Iznenađen, ko bi rekao“, (nisam se uvredila tim sitnim detaljem)…. I šta sam ja uradila? Što su više hvalili pročitano, ja sam sve manje pisala (nisam pisala). Stala sam kod momenta kad je trebalo da smislim glavni događaj. E, ne da sam ga smislila, nevidljiv je od prašine koja pada preko njega.
Ovo pišem kao opomenu samoj sebi:
Fokusiraj tu lutajuću maštu u nešto opipljivo, ukoričeno, štampano u Librumu (besplatna reklama jer ste me oduševili više puta svojim idejama i pristupom).
Gde sam stala, da, opomena sebi:
Piši i ne štedi tastaturu, kucaj, izlizala se slova dabogda. Ne traži opravdanja u manjku vremena, manje se zgražavaj stanjem u svetu na Instagramu i smiri se s tim pesmama više. Imaš ih za dva koncerta, njih ćeš na tezgu preko bluetooth zvučnika, dok budeš prodavala knjigu, ako i nju ne budeš nudila za džabe, kao pesme.
Mada, ljudi uvek pevaju, a neće baš uvek da čitaju.
Inače, juče, niotkuda mi je sinula ideja koja mi je falila da bih nastavila da razvijam moje malo prašnjavo ljubimče, pa sam ovo napisala kao dodatnu motivaciju sebi, da se vratim započetom.
Kad pišeš i kad te nosi taj kreativni talas, sve se spontano nadovezuje, a kad napraviš pauzu, dugu pauzu, onda moraš sebe da poguraš, da se vratiš na početak.
Sad kad se zagrejem, pa prepustim mašti, pa za narednih pet godina ima da budem tako blizu:
Reči urednika.
Rekli su o knjizi.
……
Želi li neko autogram, daću i pesmu?
I tako…
Biće.
Ako treba da bude.
A biće.
Ako treba da bude.
Ostavite odgovor