Kontrolni iz matematike.
Treći razred on, ja kao bez dana škole, sa robije stigla.
Oblast množenje i deljenje.
Uglavnom, pre starta, kažem kako ću biti strpljiva i smirena, on me gleda nepoverljivo ali krećemo.
Tek po koji broj se pojavi u priči, olovka već nalazi svoj put do poda i on do nje. Pribor mora da se pokupi.
Namesti se on opet na svoje mesto, a ja krenem da objašnjavam. Malo me gleda, malo me sluša, kreće da peva. Nisam ni znala da ima sluha. Prekidam mu pesmu, pedagoški, kroz zube mrljmljam ali tiho. On se utišava. Rad se nastavlja.
Oči su mu suviše vesele za nekoga ko je skoncentrisan. Uzima papir, nadam se da piše, hvata beleške, kao na filmu, idilično. Ali ne, njemu papir služi da ga cepka. Malo kaže da se usput zabavi jer ja puno pričam.
Uzimam papir, pretim mu da neće smeti ni da zamisli kompjuter, a kamoli da ga upali. Kaže da mu je svakako dosadio. Ne verujem šta čujem. Dosadiće mu kad i meni čokolada. Nikad. Lice mi poprima boju purpura.
Ne odustajem od smirenosti dok je požar u meni već spržio polovinu lepih, ljudskih, pre svega, majčinskih osobina.
Ustaje, samo da uzme malo vode da popije. Ožedneo je od ponavljanja. Vraća se na mesto. Objasnim mu, da mu neću pomagati. Raduje se, jer misli da mu obaveze sa tim prestaju.
Brojim do tri, pa nastavljam do deset. Ponovo sam smirena. Gleda me i dalje veselo, ja ga propitujem, krajnje smireno, posvećeno. Kažem mu da ispiše tablicu nekoliko puta, crvenim flomasterom u svesku i shvata da sam ozbiljna. Prihvata, piše. Pogledam ga posle par minuta, lice mu je previše blizu papira. Približim se da vidim, a on nešto cilja. Kaže: „Vidi, pravim jezerce od suze i ove crvene tufne.“ Sleti muva na sto, trgnem, se uzimam svesku iz matematike, krenem na muvu, zamahnem o sto. Lupim, muva odleti, ni ona nije ostala da šeta po brojevima.
Vraćam mu svesku, kažem da joj ispravi uši i odlazim da zapalim cigaru, a nisam pušač.
Ostavite odgovor