Stavio je svoje naočare za noćnu voznju. Dok je izlazio iz kuće, nije obraćao pažnju na okačene slike, omiljenu stolicu, predmete od sentimetalne vrednosti. Ništa od toga više nije bilo važno. Ljudi koji su se okupili u njegovoj kući, nekako su i zaboravili na njega, ili su samo bili zaokupljeni svojim životom, zaboravljajući uopšte razlog okupljanja.
Iako je već teže hodao, u ovom trenutku išao je brzo, poput mladića. Mislio je samo na njihovo omiljeno mesto. Mesto gde su proveli neke od najlepših trenutaka. Seo je u automobil. Već je bilo veče. Nije ga zanimao sav taj narod u njegovoj kući, kao ni njihove reči utehe i podrške. Život je jednostavno izgubio smisao. Dvoje dece, koje je takodje, bilo u kući, su sada odrasli ljudi, koji imaju svoje porodice. Lepo su ih odgajili i vaspitali. Nije brinuo za njih, jer je znao da su on i supruga učinili sve što je bilo u njihovoj moći da od njih naprave dobre i sposobne ljude.
Vozio je mehanički. Bio je na putu, ali je glavom bio na njihovom omiljenom mestu, gde je u tom trenutku išao. Klupa, pored jezera. Klupa koju je on zbog nje napravio. Želela je da to mesto bude samo njihovo, tajno, sveto, njihovo utočište. Zbog toga je, još pre 57 godina, napravio klupu, i redovno je održavao i popravljao svih ovih godina.
Jezero se nalazilo daleko od grada. Još nije turistički atraktivno, i to je jedan od razloga, zašto je njihovo omiljeno mesto ostalo tajno i sačuvano. Stigao je do šume. Celu noć je vozio. Sigurno ga već sada i traže, ali o tome nije mislio. Nije mislio ni o čemu, sem da dodje do klupe. Auto je isključio, ključ je ostao u bravi, vrata nije zatvorio, a iz pregrade na vratima, je uzeo malu torbicu sa alatom. Skinuo je naočare za noćnu voznju i stavio ih je u levi dzep košulje. Umor ga je sada već stizao. Ovo je 4. dan bez sna i odmora, što je za čoveka njegovih godina rizično. Dan se polako približavao kako je prilazio.
Konačno je tu. Stigao je. Gledao je u klupu i drvo pored. Sunce se iza njega polako podizalo. Shvatio je da je ovde prvi put bez nje. Osećao se kao stranac zbog toga. Trava je porasla okolo klupe. Poslednji put je bio tu sa njom pre mesec ipo dana. To je bio poslednji dan kada je mogla još hodati, ako se to uopšte moglo nazvati hodanje. Desnom rukom je obgrlila njegov vrat. On ju je drzao jednom rukom za struk, a drugom rukom je drzao njenu ruku. Namučili su se toga dana, ali želela je da bude na njihovom mestu poslednji put.
Sada je on tamo bez nje. Daska koja je bila naslon klupe, se odvalila na jednom uglu. Približio se, uzeo čekić i ekser iz torbice sa alatom, i popravio naslon. Potom je čekic stavio nazad u torbicu i okačio je o klupu, i najzad, seo je na svoje mesto na klupi. Pogledao je levo ka njenom mestu. Nije je bilo. I tada je prvi put zaplakao. Nije suzu pustio čak ni na njenoj sahrani, a sada je plakao poput malog deteta uz jecaje. Dan je prolazio. Sunce je bilo visoko iznad jezera. Poželeo je da pogleda njene slike na svom telefonu, ali je shvatio da nije poneo telefon. Zato se počeo prisećati njenog lika. Krenuo je od početka, od dana kada ju je prvi put ugledao, do dana kada je preminula od kancera, i kada su zatvorili poklopac sanduka, kada joj je poslednji put rekao da je voli.
Ceo njihov zajednički život je prolazio u njegovim mislima. I Sunce je krenulo da zalazi. Već je pola zašlo iza jezera, kada su ga žedj, glad i unor oborili. Samo se spustio na levu stranu klupe, na mesto gde je ona sedela i zatvorio je oči. Postajao je sve slabiji. Noć je došla, a zatim i novo jutro, a on oči više nije otvarao.
Ostavite odgovor