Ovih dana, moja kuhinja više liči na centar za uvoz egzotičnog voća nego na mesto gde se sprema običan, domaći ručak. Stojim nad daskom za sečenje i pravim voćne salate mojim naslednicima. U jednoj ruci mi je mango, u drugoj kivi, a na stolu zmajevo voće koje izgleda kao nešto što bi u naučnofantastičnom filmu progutalo glavnog glumca.
I dok tako seckam tu botaničku avangardu, ruka mi mahinalno posegne za jednom običnom, staromodnom bananom. Ljuštim je i usne mi se same razvlače u osmeh. Misli mi odlete u šezdesete godine prošlog veka, pravo u jednu priču mog svekra, deda Luke.
Bile su to godine kada su za građevinske potrepštine ljudi odlazili u planinsku zabit, u potrazi za pravom drvenom građom. Deda Luka je pravio kuću i otišao je pravo na izvor, da kupi grede. Tamo ga je dočekala ekipa lokalnih radnika, drvoseča isklesanih od planinskog kamena, ljudi koji drveće verovatno nisu sekli sekirama nego su ga čupali iz korena pogledom.
Kada je došlo vreme za pauzu, deda Luka, čovek široke ruke, reši da počasti majstore. Otvori gepek svog automobila i izvuče čudo neviđeno u tim krajevima, banane. U to vreme, na Balkanu, banana nije bila voće, banana je bila statusni simbol, mitološki predmet koji se viđao samo u filmskim žurnalima i u kućama onih koji imaju rođake u Nemačkoj. Podeli on ljudima te žute, egzotične kifle, da se malo osveže i zaslade.
Jedan od radnika, gromada od čoveka sa šakama poput lopata, uzme bananu. Gleda je kratko. Ne postavlja suvišna pitanja, jer glad ne trpi filozofiju. I, onako junački, zagrize. Sa sve korom.
Žvaće on onaj debeli, žuti, gumeni oklop. Malo se mršti, vilica mu radi kao mlin za kafu, ali posao je posao, kad domaćin časti, to se ne odbija. Guta on to junački, pa onako usput, čisto da ispoštuje situaciju, prokomentariše: „Nije baš neki ukus, pošteno da ti kažem… nekako je žilavo. Ali dobro, drži sitost.“
I mrtav hladan, pošto je bio prilično gladan, pruži ruku i uzme još jednu bananu.
E, tu na scenu stupa ona stara, gospodska uviđavnost koje danas više nema ni u tragovima. Da smo, ne daj Bože, danas u toj situaciji, neko bi već izvadio pametni telefon, snimio čoveka, stavio filter i okačio na mreže uz naslov „Nećete verovati šta je ovaj radnik uradio!“. Ali deda Luka je bio čovek starog kova. Da ne bi uvredio poštenog čoveka pred ostalim radnicima, da od njega ne bi napravio predmet opšteg podsmeha u celom selu, Luka odradi majstorski, diplomatski potez.
Uzima svoju bananu. Staje tačno preko puta radnika, tako da ga ovaj dobro vidi. I onda, polako, sa pedanterijom švajcarskog časovničara, počinje da je ljušti. Povuče jednu traku kore, polako, od vrha do dna. Pa drugu. Pa treću. Sve to radi u potpunoj, ceremonijalnoj tišini, brzinom usporenog filma.
Radnik, sa onom drugom neoljuštenom bananom u ruci, zastane. Prati Lukine pokrete. Pogledi im se sreću nad onim daskama i gredama. U tom jednom jedinom pogledu, bez ijedne izgovorene reči, razmenjeni su tomovi bontona. Radnik je u sekundi shvatio svoju kulinarsku zabludu, deda Luka je istim tim pogledom potvrdio da apsolutno ništa nije primetio, i čast je ostala netaknuta.
Tako su nekada ljudi imali stila, pristojnosti i ljudskosti.
Ostavite odgovor