U onom periodu našeg braka koji bih mogla nazvati „Post-molerska renesansa i pred-roditeljski optimizam“, moj suprug Bane i ja smo, posle uspešno preživljene avanture sa krečenjem i čudesnog saznanja da ćemo postati roditelji, smatrali da smo apsolvirali život. Postali smo iskusni. Veterani. Naša prva bitka sa neizvesnošću završila se trijumfom. Rođenje naše ćerkice samo je učvrstilo to uverenje.
Jovana je bila dete iz reklamne kampanje za savršeno roditeljstvo. Spavala je. Jela je. Smejala se. Njen plač bio je melodičan i, što je najvažnije, redak i sa jasnim razlogom. Prohodala je, progovorila, naučila „Riznicu“ čika Jove Zmaja napamet, razvila bujnu maštu sa svojim nevidljivim konjima… Ukratko, bila je dokaz naše genijalnosti. Gledali smo je i mislili: „Ovo je lako. Mi smo rođeni za ovo. Hajde da imamo još jedno dete.“
Tri godine posle Jovane, stigao je i on. Naš sin Luka. Kuća se ispunila novom radošću. Naša mala, šarenolika porodica, kako smo je u naletu patetike zvali, postala je bogatija za još jednog člana. Bane, moj suprug crnogorskog porekla i ponosa, bio je na sedmom nebu. Dobio je sina. Naslednika. Dečaka koji će nastaviti lozu, koji će nositi njegovo prezime, koji će, jednog dana, verovatno postati kapiten košarkaškog tima, generalni direktor neke multinacionalne kompanije ili, u najmanju ruku, predsednik kućnog saveta. Ja sam bila srećna jer sam dobila još jedno malo biće koje mogu da volim, mazim i pazim. Jovana je bila srećna jer je dobila živu igračku i budućeg podanika u svom malom kraljevstvu mašte. Svi smo bili srećni.
Ta sreća trajala je, otprilike, dvadeset četiri sata. Dok nismo doneli Luku kući iz porodilišta.
Jer, naš mali anđeo, naš slatki dečačić, ispostavilo se, bio je opremljen fabričkom greškom. Njegov prekidač za tišinu bio je pokvaren. Luka je bio, najblaže rečeno, plačljiv. Ne, „plačljiv“ je previše blaga reč. Luka je bio sirena za vazdušnu opasnost. Bio je minijaturni tiranin čije je osnovno sredstvo komunikacije bio plač koji je probijao zvučni zid i, sigurna sam, izazivao blage tektonske poremećaje u komšiluku.
Naša prethodna iskustva sa Jovanom pokazala su se potpuno beskorisnim. Ona je bila kao mirni, predvidivi softver, a Luka je bio beta verzija nekog haotičnog operativnog sistema, puna bagova i neobjašnjivih grešaka. Nije spavao. To jest, spavao je, ali u intervalima od maksimalno dva sata. A onda bi se budio. Zašto? To je bilo pitanje od milion dolara, pitanje na koje smo Bane i ja pokušavali da nađemo odgovor danima i noćima, pretvarajući naš stan u naučnu laboratoriju za proučavanje fenomena bebinog plača.
Prvo, teorija o gladi. Budio se svaka dva sata da jede. Hranila sam ga, on bi jeo, zaspao na petnaest minuta, a onda bi se ponovo probudio vrišteći. Zaključak, nije glad. Drugo, teorija o pelenama. Presvlačili smo ga posle svakog obroka, pre svakog spavanja, a ponekad i iz čiste preventive. Rezultat, i dalje je plakao. Treće, termalna teorija. Možda mu je toplo? Možda mu je hladno? Oblačili smo ga, svlačili, pokrivali, otkrivali. Proveravali temperaturu u sobi sa tri različita termometra. Bane je, čini mi se razvio složenu formulu koja je uključivala vlažnost vazduha i pravac duvanja vetra sa Palića. Bez uspeha. Luka je i dalje plakao, nezainteresovan za naše meteorološke studije.
Na kraju, došli smo do jedinog mogućeg zaključka. Luka je plakao zato što je želeo da se nosi. Ne da leži u krevecu, ne da sedi u ljuljašci. Da se nosi. U rukama. Stalno. Postao je mali, zahtevni despot, a ja sam postala njegov lični, dvonožni presto.
Moj život se pretvorio u ono što bih nazvala „faza kengura“. Do njegove druge godine, Luka je bio praktično prilepljen za mene. Nosila sam ga u rukama, u marami, u kengur nosiljci. Sa njim, prikačenim za mene kao preslatki, ali veoma glasni parazit, obavljala sam sve kućne poslove. Kuvala sam jednom rukom, drugom ga ljuljuškajući. Usisavala sam stan krećući se unazad, da bih ga zabavila. Spremala sam, brisala, prala. Čak sam i na kafu sa drugaricama išla sa njim u kenguru. Sedele bismo, pričale, a on bi mi visio sa grudi, posmatrajući svet sa visine i povremeno ispuštajući zvuk zadovoljstva ili, mnogo češće, protesta. Postala sam mobilna ljudska ležaljka, hodajući krevetac sa ugrađenim grejanjem i srcem koje kuca.
Kolica? Molim vas, ne budite smešni. Kolica su za Luku bila instrument za mučenje, uvreda za njegovo visočanstvo. Svaki pokušaj da ga stavimo u ta moderna, udobna kolica završavao se vriskom takvog intenziteta da su se ptice u obližnjem parku razbežale. Prohodao je rano, sa deset meseci. Mislili smo, naivno, da će to rešiti problem kolica. O, kako smo se prevarili. Sada ne samo da nije hteo u kolica, nego je hteo da hoda. Svuda. Odmah. Ali hodanje je bila veština koju je savladavao sa entuzijazmom pijanog mornara na uzburkanom moru. Padao je. Zapinjao. Spoticao se. Njegovi neprijatelji bili su svuda: ivičnjak, stepenik, neravnina na trotoaru. Jednom je pao i rasplakao se jer se sapleo o nacrtanu liniju na betonu. Da, dobro ste pročitali. O liniju. Oslikanu. Ravnu. Moj sin je uspevao da se saplete o dvodimenzionalnu prepreku.
Bane je sve to posmatrao sa mešavinom očinske ljubavi i crnogorskog očajanja. Voleo ga je, obožavao, ali video je da se njegov san o sinu orlu, o gorštaku koji će lomiti kamenje, polako pretvara u priču o razmaženom, plačljivom dečaku koji se spotiče o linije.
U celom tom haosu, pojavio se još jedan, naizgled bezazlen, ali ispostaviće se, sudbonosan problem: prljava garderoba. Luka je, sa svojom sposobnošću da plače i pada, uspevao da isprlja neverovatnu količinu odeće na dnevnom nivou. Mašina za veš radila je bez prestanka, ali ja prosto nisam stizala sve da operem i osušim. I tako sam, jednog dana, u trenutku potpunog očaja i iscrpljenosti, suočena sa praznim Lukinim ormarom, donela odluku koja će, prema Banetovoj kasnijoj analizi, zauvek zapečatiti sudbinu našeg sina. Otvorila sam Jovanin stari ormar i tamo ugledala čitavo bogatstvo malih benkica, pantalonica, majica. Sve je bilo savršeno očuvano, čisto, ispeglano. I sve… pa, uglavnom roze. Ili sa cvetićima. Ili sa nekim slatkim medvedićem crvene boje.
U tom trenutku, moj um, iscrpljen nespavanjem, video je samo čistu odeću. Praktičnost je odnela pobedu nad estetikom i što je još važnije, nad rodnim stereotipima. Obukla sam Luku u Jovaninu staru, roze štramplicu sa cvetićima. Izgledao je preslatko. Bilo mu je udobno. I, što je najvažnije, bio je čist i suv. Problem je bio rešen.
A onda je Bane došao kući s posla. Ušao je u sobu, video svog sina, svog naslednika, svoju uzdanicu, kako puzi po podu obučen u roze cvetni dezen. Zastao je na vratima. Gledao je. Ćutao je. A onda me je pogledao. Nije to bio ljut pogled. Bio je to pogled duboke, iskonske tuge. Pogled čoveka koji je upravo video kako se svi njegovi snovi ruše. „Bojana…“, procijedio je kroz zube. „Šta je ovo?“ „Šta je šta?“, pravila sam se naivna. „Pa čista garderoba. Vidiš da nemam ništa drugo suvo.“ „Ali… ali roze je. Sa cvetovima.“ „Pa šta? On je beba. Ne zna koja je boja. Važno je da mu je toplo i da je čisto.“ „Bojana, on je muško. Ne može da nosi roze!“ Njegov glas je bio pun prkosa, kao da brani čast predaka. „Bane, ne preteruj. To je samo boja. Neće mu ništa biti.“
Vodili smo tu bitku danima. Ja sam se držala praktičnih argumenata o veš mašini i nedostatku vremena. On se držao principa, tradicije, i nekog dubokog, iracionalnog straha da će roze boja nekako potkopati muškost njegovog sina jedinca. Na kraju sam, naravno, ja pobedila. Ne zato što su moji argumenti bili jači, već zato što je on bio previše umoran od neprestanog noćnog plakanja da bi se raspravljao. Prihvatio je roze boju, ali sa teškim uzdahom, kao gorku pilulu, kao poraz koji nikada neće zaboraviti.
Meseci i godine su prolazili. Luka je prestao da plače bez razloga, prestao je da zahteva nošenje, čak je naučio i da hoda bez konstantnog saplitanja. Roze garderoba je zaboravljena, zamenjena plavim i zelenim dečačkim bojama. I taman kada smo pomislili da je ta epizoda zauvek iza nas, da su Banetovi strahovi bili neosnovani, došlo je to sudbonosno veče.
Luka je imao četiri ili pet godina. Svi smo sedeli na podu u dnevnoj sobi, igrali se, pričali. Bila je to jedna od savršenih porodičnih večeri ispunjenih mirom i harmonijom. U jednom trenutku, da bismo podstakli dečiju maštu, započeli smo igru „Šta ćeš biti kad porasteš?“. „Ja bih volela da budem slikarka!“, rekla sam prva, sećajući se naših molerskih dana. „Ja ću da budem nindža!“, uzviknuo je Bane, izvodeći neki nespretni karate pokret, što je izazvalo opšti smeh. Njegov izbor bio je savršen odraz njegovog karaktera, spoj dečačke fantazije i potrebe da bude zaštitnik. „Ja ću biti glumica!“, objavila je Jovana dramatično, zabacujući kosu. I to je bilo sasvim očekivano, s obzirom na njenu sklonost ka tragediji i performansu.
A onda je red došao na Luku. On je ćutao. Gledao je u pod, mrštio se, kao da rešava najteži matematički problem. Očigledno je veoma ozbiljno shvatio pitanje. Čekali smo. Tišina je trajala. „I, Luka, šta si odlučio?“, pitao sam ga nežno. Podigao je pogled. Oči su mu bile ozbiljne, odlučne. Duboko je udahnuo i rekao, tiho ali jasno, jednu jedinu reč koja je u tom trenutku odjeknula kao grom: „Plesač.“
Nastao je muk. Totalni. Ja sam gledala u njega, Bane je gledao u mene, Jovana je gledala u nas. Plesač. Ne fudbaler, ne košarkaš, ne astronaut, ne nindža kao tata. Plesač.
A onda sam osetila Banetov pogled na sebi. Okrenula sam se. Nije rekao ni reč. Samo me je gledao. Ali taj pogled… o, taj pogled je govorio više od hiljadu reči. Bio je to pogled koji je sadržao čitavu istoriju našeg roditeljstva. U tom pogledu video se umor od neprospavanih noći. Video se očaj zbog neutešnog plača. Videla se frustracija zbog kolica koja skupljaju prašinu. Ali iznad svega, u tom pogledu, jasnom kao dan, video se lik našeg sina obučenog u roze zeku sa cvetićima. Bio je to pogled koji je trijumfalno, ali i sa dubokom tugom, govorio samo jedno: „Lepo sam ti rekao da ga ne oblačiš u roze.“
U tom trenutku, mislila sam da ću pući od smeha. Shvatila sam da, u Banetovom umu, veza između roze garderobe i želje da se postane plesač nije samo moguća, već je naučno dokazana činjenica. Svi moji argumenti o praktičnosti, o bojama koje nemaju rod, pali su u vodu pred jednim petogodišnjakom koji je želeo da pleše.
Naravno, zagrlili smo našeg budućeg plesača i rekli mu da je to divno. Razmišljala sam o tome kako je život čudesno ironičan. Sanjali smo o sinu nasledniku, gorštaku, a dobili smo nežnu, kreativnu dušu. I možda je baš to, na kraju krajeva, najlepša poezija roditeljstva. Nikada ne dobijete ono što planirate. Uvek dobijete nešto mnogo, mnogo zanimljivije. Pa makar to bio i plesač, koji se kasnije odmetnuo u grubog rukometaša, pa ambicioznog programera ali to je već sasvim druga priča iz riznice, veselog roditeljstva.
Ostavite odgovor