Bolest je jedan krajnje nepozvan gost. Ne kuca na vrata, ne izuva se u hodniku i nema ni trunku elementarne empatije. Ona samo dođe, sedne u vašu dnevnu sobu i zlokobno čeka prekrštenih ruku. Svi mi u porodici znamo da je kraj tu, odmah iza ugla, ali i dalje igramo onu staru, ljudsku igru žmurke sa sudbinom. Moj tata, moj veliki tatos od sedamdeset osam godina, sada je teško bolestan. Srećom, pošteđen je onih najstrašnijih, jezivih simptoma, ali senka je tu, prisutna u svakom uzdahu.
Naš zadatak je da mu poslednji dani na ovom svetu prođu što lepše, udobnije i nasmejanije. Idem kod njega i mame svaki dan. Kuvam im ono šta on voli i šta mu trenutno prija.
Da biste razumeli težinu situacije, morate shvatiti jednu ključnu stvar: moj otac je tvrdi Ličanin. Biti Ličanin, to nije samo geografsko poreklo, to je specifična karakterna dijagnoza i stil života. Prvo i osnovno pravilo ličkog stava glasi: osećanja se ne pokazuju javno, osim ako to zaista, ali zaista nije krajnje neophodno. Drugo pravilo: njegovo mišljenje se sluša i poštuje bez pogovora. Nema veze što smo moj brat i ja odavno svoji ljudi, što imamo svoje živote, divne partnere, predobru decu. Pred njim, njegova reč je uvek bila zadnja.
Baš zato sam pre neki dan odlučila da prekršim pravila i izvučem iz njega malo te strogo čuvane, zabranjene romantike. Sela sam prekoputa njega i mame, neprimetno uključila snimanje na telefonu i nagovorila ih da mi pričaju kako su se uopšte smuvali.
Ljudi moji, to je bio materijal za antologiju. Njih dvoje, ljudi koji su zajedno proveli skoro šezdeset godina, odjednom su se, pred tim nevidljivim mikrofonom, pretvorili u stidljive, zajapurene tinejdžere. Slušala sam ih kako upadaju jedno drugom u reč, kako se ispravljaju i žučno raspravljaju o tome ko se tu zapravo više trudio, a ko je koga „kulirao“. Ne zaboravite činjenicu da je ona tada imala šesnaest, a on dvadeset godina!
„Ja sam tebe danima čekao kod korzoa, pravio sam se da čitam novine!“ govorio je on, onim svojim dubokim glasom. „Molim te, Bože sačuvaj, ti si mene pratio, ja tebe nisam ni primećivala, imala sam pametnija posla!“ odgovarala je mama, odmahujući rukom kao prava umišljena tinejdžerka. Ko je kome pisao duža pisma, kako je on došao tajno u Beograd, u njenu zgradu i u hodniku se mimoišao sa njenim strogim ocem, a ona se kao dete slučajno vozila u špediteru sa budućim svekrom i svkrvom u Bajmoku na raspustu…
Smejala sam se do suza. Gledati tog mog strogog Ličanina kako se pravda da nije baš on trčao za njom, bilo je neprocenjivo. Taj tajni snimak je sada moj veoma vredan životni kapital, testament jedne epohe i jedne ljubavi.
Ali, onda dođu oni drugi trenuci. Oni u kojima ti stvarnost lupi šamarčinu po licu. Danas je bio jedan od tih dana. Došlo je vreme da on ustane iz fotelje i malo prošeta.
Za zdravog čoveka, to je neprimetna radnja. Ali kada ispred sebe imate čoveka od sto devedeset centimetara, koji je ceo život bio sinonim za snagu, a sada je bolestan i krhak, to ustajanje postaje ozbiljano rizičan poduhvat.
Prilazim mu. Ja, koja sam inače poznata kao neozbiljna, uvek glasna, ona koja apsolutno sve mora da okrene na zezanciju, postavljam se kao oslonac. Hvatam ga ispod onih velikih ramena, osećam kako ga bolest troši, i trudim se da mi lice ostane vedro. „Hajde,“ kažem, trudeći se da mi glas zvuči kao da ga zovem u šetnju. „Zapni. Ali polako, molim te, samo polako da ti se ne zavrti u glavi.“
On se odupire. Te velike ruke, one iste ruke koje su me kao dvogodišnju bebu vrtele visoko u vazduh u kasarni u Ohridu, sada se grčevito drže za mene, tražeći spas u gravitaciji. Uspevamo. Stoji na nogama.
Čekam da uhvati ravnotežu, da mi po svom starom, ličkom običaju kratko klimne glavom da je sve u redu i da mogu da ga pustim. Ali on to ne radi.
Umesto toga, onaj tvrdi kamen iz koga je lakše iscediti vodu nego emociju, pomera ruku. Privlači me sebi. Zagrli me, snažno i duboko, koliko god mu je snage ostalo u tom izmučenom telu. I poljubi me.
Tu je moj operativni sistem pao. Sve moje odbrane, svi moji zidovi napravljeni od humora i glasnog smeha, srušili su se u prašinu u tom jednom jedinom trenutku. Knedla koja mi je zastala u grlu bila je veličine teniske loptice, grebala je i gušila. Osetila sam kako mi se suza penje u oko, vrela i izdajnička.
Ali nisam joj dala da pobedi. Naterala sam je, onako opasno, surovo, da se vrati nazad, tačno odakle je, potpuno neplanirano došla, u dušu, valjda. Tamo se slila i napravila jezero. Nisam smela da zaplačem naglas. Jer ako zaplačem ja, dežurni klovn koji na život uvek gleda sa sunčane strane, onda to znači da je stvarno kraj. A ja to ne smem da priznam.
Želim da taj čovek živi još beskrajno dugo. Želim da bude tu, u mom životu, da i dalje gunđa, da se smeje sa mamom i da gleda kako Luka i Jovana koračaju kroz svoje živote, da doživi moju prvu knjigu, svoje prvo praunuče, još jednu turu pečene rakije… Ali u dubini srca iz kog sam proterala suzu, znam istinu. Bolest nema uši za naše molitve i ne ispunjava želje.
Ono što mi jedino preostaje jeste da i sutra dođem. Da se opet smejemo, da ga opet podižem iz fotelje, i da u tišini sakupljam ove njegove retke, najskuplje zagrljaje u kojima on, bez ijedne izgovorene reči, zapravo kaže sve ono što jedan Ličanin nikada nije bi smeo da prevali preko usana.
Ostavite odgovor