Rastuća euforija oko Svetskog prvenstva u fudbalu ponovo je pretvorila normalne, do juče uračunljive muškarce u hipnotisana bića koja sa okolinom komuniciraju isključivo neartikulisanim urlicima i dubokim uzdasima. Gledajući ovu masovnu histeriju, neizbežno se setim dana kada sam, potpuno nesvesna opasnosti, uspešno preživela gledanje fudbala sa potpuno muškom ekipom.
Soba mog brata bila je pretvorena u sveti hram. On i njegovi drugari su sedeli na ivici kauča, napetih vratnih žila, lica obasjanih svetlošću ekrana na kom se odvijala sudbonosna utakmica od koje je, sudeći po njihovom znoju, zavisio opstanak sveta.
Ja sam, s druge strane, sedela u uglu kao antropolog koji proučava nepoznato primitivno pleme. Moje poznavanje Najvažnije Sporedne Stvari Na Svetu moglo bi se sažeti u dve kratke tačke, odlično znam koji slavni fudbaler je prevario koju manekenku, znam da je cilj ubaciti loptu u mrežu i tu se moje interesovanje za ovaj sport dramatično i nepovratno završava.
Na ekranu se nije dešavalo apsolutno ništa. Bilo je nula prema nula. Grupa ljudi u šarenim majicama trčala je levo, pa desno, pa bi padali po travi uz bolne grimase, a onda bi nekim čudom vaskrsavali čim bi se čovek sa pištaljkom okrenuo na drugu stranu. Meni je bilo neopisivo, bolno dosadno. I, kao i svaki dokoni um u prostoriji punoj tišine i napetosti, počela sam da tražim smisao u besmislu.
Zašto je sad ovaj vratio loptu skroz nazad golmanu, kad su taman lepo krenuli napred, upitala bih nevino, kršeći sveti zavet ćutanja.
Jedan od drugara je duboko udahnuo, pogledao me pogledom kojim se gleda osoba koja pita zašto voda mora da bude mokra, i progunđao nešto o taktičkom postavljanju.
Pet minuta kasnije, ponovo sam se oglasila sa još glupljim pitanjem, zašto sudija svaki čas duva u pištaljku kad niko nikog nije udario.
Moj brat je zakolutao očima tolikom silinom da se i meni zavrtelo u glavi. Išla sam im na živce. To je bilo očigledno, opipljivo u vazduhu. Atmosfera u sobi postajala je teža od olova. Njihova tolerancija prema mom bogohuljenju počivala je isključivo na jednoj, ali presudnoj činjenici a to je da sam im pekla palačinke svaki drugi dan. Taj diplomatski imunitet me je štitio od trenutnog uništenja. Znali su da, ako me izbace, nema čokolade, nema džema, nema preživljavanja do kraja prvenstva. Trpeli su me.
I onda, usred te dosadne, sterilne utakmice bez ijednog jedinog šuta, u mojoj glavi se rodila briljantna hipotetička dilema. Gledala sam sudiju kako se bezglavo vrzma po terenu, stalno na putu lopti.
Šta bi se desilo… mislim, čisto teoretski… šta ako neko šutne loptu svom snagom, ona pogodi sudiju, odbije se i uđe pravo u gol, pitala sam radoznalo.
Vreme je stalo. Mislim da je čak i igrač na televizoru zastao sa loptom. Četiri para očiju su se polako, preteći okrenula ka meni. Gledali su me pogledom rezervisanim za ljude koji pitaju da li se u pasulj stavlja ananas. U tom trenutku, bratovljev drug Davor je napravio brzu kalkulaciju. Izvagao je težinu mog pitanja s jedne strane, i vrelu palačinku natopljenu kremom s druge. Palačinke su ubedljivo pobedile.
Davor je progutao knedlu, smirio puls, pogledao me ozbiljnim, ledenim izrazom lica i, bez imalo ironije u glasu, odgovorio da ukoliko sudija, u tom trenutku, ne izvede savršene makazice u vazduhu i tako zabije loptu u gol… onda se gol priznaje.
Nijedan jedini mišić na njegovom licu nije zaigrao. Ostali su samo zamišljeno klimnuli glavama, kao da je Davor upravo citirao Zakon o fudbalskim pravilima. Ja sam prsnula u smeh, a oni su se vratili gledanju televizora, beskrajno zahvalni što je kriza prošla bez prolivanja krvi i, što je najvažnije, bez otkazivanja večere.
I dan danas, kad god počne fudbalsko ludilo, setim se Davora i sudijinih makazica. Suze mi odmah krenu od smeha. Ipak, duboko u sebi sam svesna jedne zastrašujuće životne istine, da sam ovakvo pitanje, o sudiji koji daje gol makazicama, postavila usred utakmice u nekoj prosečnoj dnevnoj sobi u Argentini ili Brazilu… nikakve palačinke na ovom svetu ne bi me spasile. Letela bih kroz prozor u rekordnom roku, i to bez ikakvih sudijskih makazica.
Ostavite odgovor