Прве сисе у животу које сам видео — биле су Шиптарске. Не неке из Холивудског филма, већ оне стварне, тешке, као да су створене да доје теле, не дете. Гледам ја из прикрајка, а Шиптарка испред бараке пере те своје сисетине и нешто кења на мени непознатом језику, као да дозива ђаволе са Проклетија. Биле су као кравље виме,до колена, и тада сам први пут схватио — живот није филм, живот је двориште на Црвеном Крсту.
У том дворишту било нас је свакојаких по тим баракама. Моја породица — вечито на ивици живота. Баба, ђед, ћале, кева, сестра и ја, сви у истој бараци, као сардине у конзерви. Станка луда и њена ћерка Анастасија, што је више личила на водоинсталатера него на девојку. Миркан Босанац и жена му Борка, који су се свађали више него што су дисали и испијали ракију по цео дан. Драго Удбаш — звани Вештица, човек који је променио све војске у историји: био Недићевац,Четник, па Партизан, па Удбаш, као неки политички камелеон са штакама. Страшан човек, бушио деци лопте као хоби.
А онда — Шиптари. Мали Алдијан, његов ћале и кева. Био је три месеца старији од мене, али ментално негде између пацова и мајмуна. Сваки зид око зграде он је бушио и буквално — јео. Као да ће ући у Гинисову књигу под „први дечак који једе фасаду“. Често смо се тукли. Он гребе, ја ударам, он плаче па опет гребе и на крају и ја плачем. Нокти му као жилети, као да му је ОВК лично оштрио нокте.
И кад сунце удари први пут после кише, ћале запали роштиљ. Мирише цео крај на кремендле, фамилија и пријатељи долазе, флаша оде, друга дође, све весело. Ћале окреће месо, баба сече купус, ђед ћути и пије ракију и пуши цигарету. Сви на окупу — српска срећа у пуном сјају. А између мене и Алдијана — један велики мотор, као граница између вера, народа и глупости. Ту је била котларница и тај мотор кад се упали био је попут атомске бомбе.
Гледам га ја преко мотора, он мене. Ја учим да се крстим, тек научио:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, амин!“
Па ухватим његову руку, спојим три прста и прекрстим га. Осетим неку дечју светост у себи, као да сам га баш сад спасио од пакла.
Миркан Босанац прасну у смех:
„Болан, усташе су имале Степинца, а ти, Ђуране, имаш Петра — ал га болан прекрсти!“
Сви се смеју, а Момо Херцеговац пријатељ мог оца из Мостара дода:
„Није више Алдијан, сад је Андрија! Готово, прекрсти га Перо, вјера јуначка!“
Двориштем одјекује смех, а онда из бараке истрча Шиптарка, вришти, вуче га за уво, туче га као да сам му ја у тело ушивао крст. Алдијан скичи, плаче, кења нешто на шиптарском,а ја стојим, држим три прста и гледам као светац из гета.
После тога десет дана није излазио из бараке. А ја сам први пут осетио шта значи моћ — не она политичка, не војна, него дечја, света моћ кад неко због тебе добије батине јер си веровао да можеш спасити свет једним крстом.
И тако — 1999. година, пред бомбардовање, небо се спрема да пукне, а ја у дворишту на Црвеном Крсту — први пут видим сисе, крстим Шиптара и схватам да Бог има смисла за хумор.
Ostavite odgovor