Прешао сам пешке Батајнички друм, пуне патике блата, као да сам газио по сопственој савести. Блато ме подсети колико дубоко човек може да потоне кад му је свеједно. Нема аутобуса, нема таксија, нема ни цигара — само ја и хладна индустријска зона која мирише на рђу и пораз.
Све сам дао на алкохол и музичаре. Они машу — „доста, побро!“ — а ја бацам паре као неки пијани добротвор, као да купујем вечност у три акорда и један микрофон. Шта ћу, емотиван човек, а то је најгори сој — све осети, ништа не зна да задржи. Само чујем „Крајина“ и већ празним џепове као да су то моје сузе.
Од Земуна тетурам према Фонтани, Блоковима, ка Студењаку — мојој импровизованој луци. Тамо где су клупе виделе више исповести него свештеници. Седнем, ноге ми ледене, душа још хладнија. Певам тихо:
„Ој, Крајино пола рода мога, јој пола мога пола женинога!“
Смех сам давно изгубио, само песма остаје да ме подсећа да нисам сасвим мртав.
Одједном, женски глас:
„Бурсаћ, Бурсаћ бре!“
Окрећем се — познаница са журке. Лупи ме лименком у главу, право у мозак који је ионако већ био у последњим трзајима.
„Шта се удараш? Враг те закив’о ко чавле!“
„Јој будало једна, кад се напијеш ја тебе бре ништа не разумем.“
Смеје се, вади пиво из перјане јакне, а ја видим групицу Африканаца како пролазе и викнем:
„Ало! Мајкани, ајте амо!“
Долазе, а ја једну загрлим и питам:
„Јеси ли ти мала из Буковице? Буковчанке су све тако гараве ки угарак, падне ти мрак на очи!“
Познаница ме удари лактом.
„Будало бре једна! Понашај се!“
„Мучи! Немој и тебе сад да карам!“
„Сељаку бре један бре!“
„Мрш у курац, чек да са браћом из Африке, овај Буковице, разговарам!“
„Ало! Земљачине, оћемо ли једну запјевати?“
„What?“ — пита један црнац.
„Да запјевамо, враг ти зубе скреса тако гаравог! Гароња, брале! Мој ти је прађед Илија копа руднике по Америке, имао бркове ко твој курац велике!“
„Великеее!“ — виче црнац.
„Да побро, велике бркове! Сад ћеш чути Јамјачане са Динаре и Велебита!“
„Rastaman?“
„Ест! Ово су ти прави растамани, ја ти кажем!“
Пуштам Прелџије — „Стално сањам ја у зору, звук моторке на Шатору…“
Црнци се мрште, једна црнкиња ђуска. Другарица се крсти, ја вичем:
„Браћо, из Африке — да не кажем Афричке Буковице — ја вас тотално разумијем! Ви сте најебали ки ми од Американаца! Маму им јебем и ћаћу! Ал ево им курац, нису нас сломили!“
Црнци се смешкају, ништа не разумеју, а другарица каже:
„Јеботе, све су те разумели мајке ми!“
„Како ме неће разумијети! Ево овај чо’ек — аутентичан Буковчанац, ем гарав, ем курат, ко и сви Крајишници!“
„Јој да ми је твој мозак, да се бре одморим једно месец дана.“
„Треба теби нешто друго него мала, јел примаш на конак?“
„Бежи бре, будало пијана!“
„Шта је? Шта се стидиш, ко жиљеже неко се ту умиљаваш!“
„Нема кревета за тебе!“
Браћа из Африке одоше, а ја схватам — нема конака за мене нигде. Само ноћ, ветар и моје пијано срце.
Устанем, држим се за клупу, кажем:
„Збогом остај мала код оваца!“
Она умире од смеха, ја је пољубим у чело.
„Нисам бре умрла да ме љубиш у чело!“
„Кад нећеш да легнеш крај мене, јеби се сама!“
Тетурајући одлазим ка станици.
А Београд? Београд се буди.
И право да вам кажем — колико ме год душа болела, ипак сам срећан.
Јер боље је и пијан певати, него трезан ћутати.
Ostavite odgovor