Šetnja

Šetnja

Često, kad krenem u šetnju, ne znam kuda idem.

Važno mi je samo da krenem.

Koraci me, gotovo neprimetno, vode ka groblju.

Iako naziv zvuči surovo, put do njega nije takav.

Od mog stana ima oko 1700 metara.

Usput prolazim pored Hrama Uspenja Presvete Bogorodice.

Često svratim. Prija mi tišina.

Još kao dete, dugo sam gledao ikone.

Nisam razumeo — ali sam osećao.

Slika i odraz u istom pogledu.

U ulici Žive Jovanovića, gde mi je atelje, radio sam ikone u svom stilu.

U njima se prepoznaje trag Vizantije, ali potez ostaje moj — tih i intuitivan.

Dok koračam, vraćaju mi se slike detinjstva.

Iste ulice, drugačije kuće.

Pored groblja je Trg Andrije Lukića.

Tu smo ostajali do kasno. Igrali žmurke.

Vreme tada nije imalo težinu.

Na ulazu u groblje zastajem.

Uzimam jorgovane.

Uvek isto mirišu.

Na detinjstvo.

Kod kapele stoji devojčica.

Prolazim, a ona dobaci:

„Čiko, čiko, baš ste lepi.“

Zastanem u sebi.

Nasmejem se. Zahvalim.

Pita me imam li koji dinar.

Iz džepa vadim sto dinara i pružam joj.

Nastavljam dalje — lakšim korakom.

Uvek zastanem kod Borinog groba.

Velemajstor zatvorenog šahovskog polja — u beskonačnim otvorenim poljima uma.

Naspram njega — grob jednog slikara.

Obesio se.

Živeo je u zgradi broj 13.

Opet taj broj.

U istoj toj zgradi nekada su živeli moja baba i deda.

Neki brojevi se ne računaju —

nego nas prate.

Naslikao sam „Priču o šahu“, pod uticajem Šahovske novele Štefana Cvajga.

Priča o čoveku koji je, zatvoren, spas tražio u potezima.

Između razuma i raspada.

Izvršio je samoubistvo.

Takve granice nisu daleke.

Znam to iz iskustva.

Zato hodam.

Jer dok hodam — još sam ovde.

Istovremeno na zemlji,

i u njoj.