Zašto roditelji svesno ili nesvesno prave razlike među decom i time im ostavljaju duboke ožiljke
Rekli su: „Lako je tebi, ti si dete — nemaš nikakve brige u glavi, samo razmišljaš kako i kada ćeš da se igraš, s kim ćeš da trčkaraš napolju, ko ti je uzeo igračku i gde ćeš da se sakriješ dok igrate žmurke.“
Sve je tačno, osim jedne stvari — nije svakom detetu „lako“.
Postoje mnoga deca, ali i odrasli koji su nekada bili, ili su još uvek, „manje voljena“ deca. Kada to kažem, mislim na onu decu koja su od malena nailazila na poređenja s bratom ili sestrom, ili su jednostavno bila manje važna od njih u očima roditelja.
Njima je, nažalost, još u detinjstvu u ruke stavljen teret koji mogu da izbace jedino ako im um dovoljno ojača da se izbore s onim što im je bilo nametnuto — ne njihovom voljom, niti željom. Nisu imali izbora, niti su se pitali. Samo im je ostavljeno da nose sa sobom osećaj manje vrednosti i uverenje da su manje voljeni.
Odrastaju s pitanjima poput:
„Zašto njoj sve odobravaju, a meni ne?“
„Zašto on može da dobije novu majicu, a ja ne mogu?“
„Zašto uvek meni kažu da moram da se trudim i da se ugledam na sestru, jer je ona bolja od mene?“
To su samo neka od pitanja koja ta deca nose u sebi čitav život — a ni na jedno nemaju odgovor.
Da li roditelji uopšte primećuju da prave razliku?
I ako primećuju — zašto to čine?
Da li su i sami u detinjstvu prolazili kroz isto, pa nesvesno prenose na svoju decu ono što su i sami doživeli, misleći da rade ispravnu stvar?
Da li razlika nastaje iz straha, iz pogrešno shvaćene ljubavi, ili iz prevelikih očekivanja?
Zaista bih volela da ovo bude tema o kojoj roditelji i deca mogu otvoreno da govore, bez straha da će ih neko osuditi. Jer ako govorimo naglas — veća je verovatnoća da će neko i da nas čuje.
Postoji više razloga zbog kojih dolazi do podele među decom:
Pritisci porodice i društva, nesvesni obrasci — kada roditelji različito pokazuju ljubav, imaju više strpljenja i vremena za jedno dete, a za drugo ne, ali zato imaju veća očekivanja, projekcija — kada u jednom detetu vide sebe, a u drugom partnera, pa nesvesno prenose emocije koje osećaju prema partneru.
Sigurno postoji još mnogo razloga, ali ovi su među onima koji se najčešće javljaju.
A kakve posledice ostaju deci koja odrastaju u takvoj sredini?
Emocionalne, svakako.
Dete koje je favorizovano odrasta s pritiskom da mora da bude savršeno i sa strahom da ne pogreši, jer bi tada moglo da „padne“ u očima roditelja.
Dete koje je zapostavljeno nosi osećaj krivice, nedovoljnosti i neprestanu potrebu da se dokazuje — samo da bi „zaslužilo“ ljubav svojih roditelja.
Ono što je sigurno jeste da oba deteta pate, samo na različite načine.
Savršeni roditelji ne postoje, ali postoje oni koji umeju da slušaju svoju decu, da uvažavaju njihova osećanja i mišljenja, i kojima nije teško da kažu „izvini“ onda kada su pogrešili.
Svaki roditelj bi trebalo da zapamti: ljubav se ne meri, ali se može naučiti kako da se deli jednako. Jer jednaka ljubav ne znači isto ponašanje prema svakom detetu — već isto poštovanje njihove različitosti.
Ne dozvolite da vam deca odrastaju s prazninom i tišinom, jer najteža tišina je ona između dva deteta koja čekaju da budu jednako voljena.
Ostavite odgovor