Поветарац се поигравао белом кухињском завесом и првим страницама дневних новина док се одшкринуто крило прозора љуљало обрадовано фебруарским топлим зрацима који су најављивали пролеће . Са стола застртог блиставо белим столњаком узела је пресавијене новине и спустила их у крило. Под руком старице непријатно је зашуштао рециклирани папир. Још једном је отворила седму страницу са надом да је нестао чланак који је малопре прочитала. „Почињен стравичан злочин, мучени и опљачкани пензионери у селу М.“, наслов упадљив, а име починиоца више него познато.
„А обећао ми је“, помислила је, „Рекао је да неће ићи тим путем“. Светле очи ове тихе и усамљене жене напунише се сузама , али као и много пута до тад, није заплакала. Уселило се у тај влажни поглед сећање на дане које је волела, када јој се чинило да све што ради има смисла и да је веома важно. Тако се чинио блиско дан када је упознала тог дечака, ту рањену душу, према коме ни живот, а ни људи нису имали ни мало милости.
Пред очима јој се као на филмском платну одвијала сцена, за сценом: Хитна седница Одељењског већа. Стигао нови ученик, треба да се упознамо са његовим претходним постигнућима. Разговор са социјалним радником из С. забрињавајућ и мучан. Њене речи још увек добро памати. Дечак долази из Дома за незбринуту децу. Тренутно је смештен у хранитељску породицу. Понашање му је у најмању руку проблематично, Прича његова је као сценарио за трагичну драму. Први час му је српски језик. Последњу наставницу српског је угризао за руку, једва су их раставили. Схвата да и после толико година искуства у просвети још увек има шта да је изненади.
У првој клупи дечачић, црн као угарак, мален, превеликог носа за тако ситно лице . На лицу љутито севају очи љубичасте боје. Ногама не може да дохвати под, па нервозно клати њима. Руке мршаве, пуне ожиљака. Предуго га загледа, па и он њој узвраћа поглед љутит и изазивачки. У истом моменту су отворили уста да нешто кажу, речи им се судариле у ваздуху и расуле по поду учионице. Неочекивано смешно је зазвучало ово сударање гласова и њих двоје се насмејаше, снажно, грлено, обоје прикривајући свако свој страх. Овај смех је поткупио ово недужно створење и њој открио пукотину кроз коју се провукла да поверења дечијег. Није било лако с њим. Бежао је са других часова и долазио код ње, бучно отварајући врата и тражећи правду и пажњу само за себе. Бежао је и из школе, трком , низ улицу, изувајући патике и босоног покушавао да пронађе где почиње и где се дуга завршава. Готово никад се није смејао. Псовао је често и бивао агресиван без видног разлога. Плакао без суза, тукао се са другом децом, залетајући се и на дупло старије и веће од њега … И увек после свега тога тражио је њу. Остајала би често после часова ( иако је код куће чекала ћерка мало млађа од њега) и читала му бајке. Миловала га по коси, хранила гуменим бомбонама и слушала његове скаске. За њега су те приче биле тако обичне, а њој су се мисли и језик мрсили, не знајући да нађу праве речи као одговор на оно што је за своје младе године доживео.
Сазнала је из његових испрекиданих и неповезаних прича да му је отац убијен у тучи разјарених и пијаних биртијашких другара, да му је мајка у болници након можданог удара од којег се није опоравила, да су му браћа и сестре, као и он, у старатељским породицама, да је живео у земуници без воде и струје, да ципеле дуго није могао да носи јер их је први пут са девет година добио, да му је тело пуно ожиљака које су му одрасли направили, а душа их има још више, да је рођен истог дана кад и њена ћерка …
Њен Могли! Њено дивно и дивље дете, душа која је пропатила за десет живота људских, а не за десет година дечијих. Рођен да буде слободан, чак су му и такво име наденули, а везали су га тешким оковима за живљење који није желео и који му никако није пасао. Желео је да буде пилот, да лети, да побегне од свих оних који његову жељу за слбодом нису разумели. Није нашао у себи снаге да успе у свом сну. Све га је превише жуљало, вукло, болело. Није могао да пронађе раван пут. Чак ни њена пажња и љубав, какву није осетила ни за једног свог ђака, нису помогле, нису имале ту моћ. После сваке туче, ситне крађе, долазио би до ње и полугласно говорио да неће више никад то урадити, да није хтео и да се извињава. Избегавао би сваки контакт очима и брзином ветра се окретао на петама док је истрчавао из учионице, не чекајући да му каже да му је опроштено. Он је то већ добро знао. Она му је све опраштала јер је знала да нико други неће.
После неколико месеци непрестаних проблема, хранитељска породица је одустала од њега. Враћао се у дом. Није приметила у његовим речима и погледима тугу, није приметила да му је због било чега жао што одлазиод ње, од школе, једино је рамена држао повијена, а руке чврсто уз тело. Изгледало је као да се плаши да ће добити порив неког да загрли, а то никако није волео да ради. Поздравили су се као људи који се познају површно, рукујући се и гледајући преко рамена. Поклонила му је авион играчку и замолила га да јој обећа да ће постати добар човек и да неће себи дозволити да га лоше емоције заведу. Обећао је, рекао је да ће бити добар и кратко је погледао својим љубичастим очима. Такве никад више није видела.
Иако је отишао у друго место, распитивала се за њега. Прво су стизале добре вести и она се понадала да можда све што је радила је и уродило плодом, да је можда увидео да не мора сваки дан бити горак. Временом су се вести о њему промениле, бивале су све тужније. А онда је и престала да се распитује јер се бојала шта ће чути.
Када је и њена ћерка отишла далеко од ње, јављајући се ретко, све чешће је помишљала на њега, надајући се да ће закуцати на њена врата као млад и насмејан човек. Све до данас готово да је веровала да је то једина могућа стварност.
Окренула је лице ка прозору, удишући пријатни пролећни ваздух и склапајући капке пред изненадним блеском сунца. Све јој је постало љубичасто пред очима. Запитала се да ли ће и он моћи да удахне ове таласе топлог ваздуха, да ли ће икад моћи да се радује сунцу?
Ostavite odgovor