Gubim se u percepciji realnosti,
dok me gravitacija vuče ka neizvesnosti.
Pokušavam da odledim obamrlo telo
koje je celo, između dva sveta ostalo.
Moja senka, zaražena strahom luta.
Duša, mračnom obalom reke pluta.
Razum gubim u etapama, sistematično
– stanje svesti je krajnje problematično.
Nekontrolisane misli – kao krhotine stakla
prekrivaju put koji je postao magla.
Svaka je misao tmina, a svetlost
– daleki plamen;
Vazduh se čini sve teži u prostoru koji je nem.
Na svakom kraju – početak se novi kroji.
Sa svakim otkucajem srca
– novi dan predstoji.
Telo se iz smrti rađa, a duša se ponovo budi,
– novi se svet stvara, dok stari počiva u tami.
Ostavite odgovor