17. Mart 2056. – 07:05h
Metalni kavez. Energija satkana od belih niti pulsira oko mene. Zoe… moja verenica koja mi u ovom trenutku više ništa ne znači… Mogao sam da čujem njeno očajničko vikanje izvan kaveza.
„Luka… molim te, zaustavi proces. Otvori kavez i izađi iz njega. Luka!”
…Kasno je za to. Preuzimanje energije je privedeno kraju. Za mene više nema povratka. Više nisam ljudsko biće. Više ne pripadam ovom svetu. Više nemam sopstvene misli – postao sam skup svega što je ikada postojalo na ovoj planeti… i polako tonem u tamu koja će, od ovog trenutka, biti sve što ću videti i osećati… zauvek.
„Luka?” začuo se nežan ženski glas.
Skočio sam iz kreveta, obliven hladnim znojem, i počeo da vrištim.
„Luka!” povikala je Zoe, koja je stajala pored Darije. Između nas se više nije nalazila TPU folija, što je značilo da nisam u karantinu. Dotrčala je i čvrsto me zagrlila, dok je Darija prišla sa čašom vode i tabletom za smirenje u ruci.
„Popij ovo!” viknula je, gurajući mi tabletu u usta, dok je Zoe ponavljala: „Sve je u redu, to je samo san, sve je u redu.”
Nekoliko puta mi je tableta ispala iz usta, ali sam nekako uspeo da je progutam. Sve vreme sam drhtao i jecao. Rukama sam toliko stezao Zoe da sam mislio da ću da je prepolovim. Ali ona je ostala smirena. Darija se malo udaljila i ceo događaj posmatrala u potpunom šoku.
Najzad – nakon, činilo se, čitave večnosti – uspeo sam da povratim kontrolu nad svojim telom i umom. Ovo svakako nije bio prvi put da sanjam taj san, niti prvi put da se budim uz vrisak. Ali bio je prvi put da je napad panike trajao ovoliko dugo. I Zoe i ja smo bili potpuno iscrpljeni.
„Da li se ovo često dešava?” upitala je Darija, još uvek zgranuta prizorom.
„Skoro svako drugo veče,” odgovorila je Zoe, i dalje me grleći.
Polako sam popustio stisak i spustio ruke na krevet.
„Izvini…” prošaptao sam.
„Nema za šta da se izvinjavaš,” uzvratila je.
„Mislim da bi trebalo obaviti par pregleda u vezi s ovim košmarima“, obratila se Darija Zoe. „Moguće je da su samo posledica stresa, ali bilo bi dobro da proverimo da li je u pitanju nešto ozbiljnije.“
„Razumem“, odgovorila je, a zatim mi saopštila da je bila u pravu. Ono što se dogodilo s miševima bilo je isključivo posledica toga što je ubrizgala preveliku količinu rastvora za razgrađivanje veze između filamenata i ćelija, što je tokom odbacivanja energije dovelo do rupture organa.
„Najbolje bi bilo da se danas odmoriš, a već sutra bi trebalo da budeš onaj stari“, zaključila je uz osmeh, a zatim je zajedno sa Darijom izašla iz prostorije.
„Doći ću za pola sata da te obiđem“, dodala je dok je zatvarala vrata za sobom.
Prostoriju je ispunila tišina. Opustio sam se i uživao u miru koji je donosila. Sa mojih grudi spao je veliki teret. Više se nisam nalazio u karantinu i moje zdravlje nije bilo ugroženo. Ceo događaj nakon „Lazarus” procedure bio je samo posledica manje greške u proračunu količine rastvora.
Zatvorio sam oči i pustio da mi misli potpuno odlutaju.
Razmišljao sam o tome koliko sam imao sreće da se sve završi dobro nakon jučerašnjeg dana i koliko sam srećan što imam Zoe pored sebe. Da, nalazimo se na Arktiku – ledenoj pustinji – i imam konstantne košmare o tome kako nestajem… ili šta god da mi se dešava, ali nisam osećao strah. Ne znam zašto, ali znao sam da će se sve završiti kako treba.
Što sam više tonuo u misli, to mi je pred očima sve jasnije izranjala slika potpune tame ispunjene dalekim svetlima. Prizor beskonačnog univerzuma.
Počeo sam da razmišljam o tome kako, čak i da se nije sve završilo dobro, zar je to uopšte bitno? Svi smo samo trenutak u večnosti. Potpuno nebitna sekunda u hiljaditom satu. U jednom trenutku nastajemo, a već u sledećem nestajemo. Nakon svog ovog haosa nastupa ništavilo, ali… da li je ništavilo zaista kraj? Kraj svega ili samo kraj određene faze? Znamo da smrt može da donese novi početak.
Gusenica, kada se učauri, ne postaje odmah leptir, već praktično umire. Većina njenog tela se razlaže u tečnost, a ostaju samo imaginalni diskovi… obrazac po kojem će kasnije nastati nešto sasvim novo. Nešto što gusenica nikada neće doživeti da vidi…
Jeziva pomisao. Umreš i nikad ne saznaš da je iz tvoje smrti proizišlo nešto bolje, jače. Da li je to način da se pređe na sledeći stepen evolucije? Da li čovečanstvo mora da umre da bi iz toga proizišla sledeća generacija života? Da li smo zaglavljeni u ovoj fazi samo zato što nismo spremni da podnesemo ultimativnu žrtvu? Kolektivno nestajanje?
„Šta?“ povikao sam, naglo otvarajući oči. Odakle su dolazile te misli? Ultimativna žrtva? Nestajanje čovečanstva? Kolektivna smrt?
Disanje mi se ubrzalo, a ono neprijatno peckanje u telu, koje sam osetio i juče, ponovo se vratilo. I postajalo je sve jače.
Otkrio sam se i počeo da zarivam nokte u kožu, grebući grudi i ramena. Imao sam osećaj kao da gorim iznutra. Zidovi sobe činili su se kao da pulsiraju. A onda se pojavilo i pištanje u ušima. Hteo sam da vrištim, ali jednostavno nisam imao snage da ispustim ni najmanji zvuk.
I baš kada sam pomislio da više neću izdržati tu agoniju, sav bol i buka su iznenada nestali. Začulo se samo pucanje stakla.
Potpuno iscrpljen, telo mi se predalo i izgubio sam svaki osećaj. Ležao sam nepomičan u krevetu, a disanje i otkucaji srca su mi se polako vraćali u normalu.
Pogledom sam počeo da pretražujem sobu, pokušavajući da otkrijem šta je moglo da proizvede taj zvuk i na stolu, koji se nalazio malo dalje od kreveta, video sam razbijenu čašu.
Šta se upravo dogodilo? Da li sam ja razbio čašu? Ali… kako? Nisam joj bio ni blizu. A ako nisam ja – šta jeste? Čaše ne pucaju same od sebe.
Siguran sam da sam upravo imao neku vrstu napada. Možda nije trebalo da prekinu karantin. Možda je isto ovo doživeo i miš, samo što je njegovo telo bilo preslabo da izdrži i jednostavno se raspuklo.
Ništa od ovoga nema nikakvog smisla… osim… da li je moje telo počelo da odbacuje energiju? I da li je to odbacivanje bilo toliko snažno da je iz mene nastao energetski udar?
„Luka, da li je sve u redu?“ začuo se Zoin glas ispred vrata.
Ušla je u sobu i odmah primetila razbijenu čašu na stolu i ogrebotine po mom telu.
„Šta se desilo?!“ povikala je, pritrčavajući mi.
„Ne znam!“ izustio sam i briznuo u plač. „Šta mi se ovo dešava? Molim te, pomozi mi!“
„Hej, biće sve u redu. Šta god da se dešava, pronaći ćemo uzrok i sve će se vratiti u normalu. Ne brini“, govorila je lagano, pokušavajući da me umiri.
Da… sve će biti u redu. Standardne reči utehe u koje trenutno nijedno od nas nije verovalo.
Projekat: Apoteoza – Poglavlje 4: Evolucija ili devijacija? (20. Mart 2026.)
O ROMANU:
-
Autor: Martin Marković
-
Omot/Slika: Martin Marković
-
Ovaj roman je dostupan isključivo na platformi Librum i nije deo štampanih izdanja. Priča se širi i nadograđuje vremenom, a nova poglavlja objavljuju se svakog 5. i 20. u mesecu.
-
Saznajte više o romanu na https://librum.club/blog/martinmarkovic/projekat-apoteoza-o-onlajn-romanu/
Ostavite odgovor