Projekat: Apoteoza – Poglavlje 6

20. Mart 2056. – 07:02h

Ležao sam u krevetu i posmatrao Zoe očima koje sam jedva držao otvorenim. Sedela je na stolici pored kreveta i gledala ka prozoru. Nije primetila da sam se probudio. Hteo sam da je uhvatim za ruku i kažem joj da sam budan, ali… nakon svega što se izdešavalo… samo sam okrenuo glavu na stranu i pravio se da spavam.

Sve što sam osećao prema Zoe je izbledelo. Sada sam je gledao kao potpunog stranca i pitao se da li joj uopšte nešto značim. Da li sam joj ikada išta značio. Da, pristala je da pođe sa mnom na ovo prokleto mesto i bila je uz mene kada su košmari počeli, ali… možda nije ovde zbog mene, već zbog prilike da konačno radi na projektu „Lazarus”, za koji smatra da će postati njeno životno delo.

A i kada se moje zdravstveno stanje pogoršalo, veoma brzo je rešila da me napusti i ostavi Dariji… kao da Darija treba da me čuva i da se brine o meni, a ne ona – moja verenica.

„Možda je najbolje da obustavimo sve i vratimo se u grad”, odjednom sam začuo njen glas.

Pogledao sam je, ali ona je i dalje gledala kroz prozor. Nije pomerala usne, ali njen glas se čuo veoma jasno.

„Sve ovo je previše za mene”, nastavila je. „Ne znam ni zašto sam dolazila ovde. Trebalo je da sprovodim istraživanja, a ne da se brinem o čoveku kojeg više ni ne prepoznajem…”

„Ne poznaješ me?” promumlao sam, iznenađen što mi se glas povratio.

„Luka?” povikala je i okrenula se ka meni.

„Kako me više ne poznaješ? Malo se razbolim i ti me više ne poznaješ.”

„Šta?” tiho je izustila dok me je zabrinuto gledala. Ruke je držala u krilu i povlačila ih sve više uza sebe. Ranije bi me odmah zagrlila ili makar uhvatila za ruku, ali sada… umesto da bude srećna što sam uspeo da se probudim, izgledala je zbunjeno.

„Zašto govoriš da te ne poznajem?” nastavila je.

„To ne govorim ja, nego ti”, krenuo sam vidno nervozan. „Misliš da ne znam koje ti misli prolaze kroz glavu?”

Zoe je skočila sa stolice i odmakla se od kreveta. Na njenom licu jasno se video strah koji je iz sekunde u sekundu rastao.

„Kako…” počela je da muca. „Kako znaš…?”

Nije ni pokušala da porekne da je to pomislila.

„Znam!” povikao sam. „Znam, jer od kada su prokleti miševi eksplodirali i isprskali me svojom krvlju, razvio sam telepatiju i telekinezu. I muka mi je što mi niko ne veruje – a znam da mi niko ne veruje jer povremeno mogu da čujem vaše misli!”

„Luka, molim te, smiri se…” rekla je drhtavim glasom, dok se polako primicala vratima.

„Bežiš?” upitao sam, pokušavajući svom snagom da ustanem iz kreveta. Telo mi je i dalje bilo malaksalo od svega kroz šta je prošlo poslednjih dana.

„Bežiš, umesto da ostaneš pored mene i pokušaš da mi pomogneš.”

„Ne bežim! Smiri se da možemo normalno da razgovaramo!” povikala je, i dalje me gledajući uplašeno.

Nikada je nisam video ovakvu. Mada… nikada se ni ja nisam ovako ponašao. Razumeo sam je. Imala je razloga da me se plaši u ovom trenutku, ali… ipak sam osećao veliko razočaranje. Valjda me je poznavala dovoljno dobro da zna da joj ne bih naudio.

„Šta se ovo dešava s njim….?” začuo sam njen glas ponovo, direktno u svom umu.

„Ovo više nije on… Ništa nije ostalo od Luke kojeg sam poznavala. Ne mogu više ovako… samo želim svog Luku nazad.”

Te njene misli pogodile su me kao nož u grudi. Istog trenutka sam se smirio i pogledao je drugačijim očima. Moju Zoe, koja je sada stajala pored vrata i drhtala, plašeći se šta ću sledeće da uradim.

Nekako sam uspeo da se uspravim i sednem na ivicu kreveta.

„Nemaš razloga da me se plašiš,” izgovorio sam umornim glasom, spuštajući pogled ka podu. „I dalje sam tvoj Luka. I dalje sam onaj koji te voli najviše na svetu. I želim isto što i ti – da se sve ovo završi.”

A onda sam je pogledao i izgovorio nešto što je odavno trebalo da kažem: „Hajde da prekinemo sve ovo i idemo kući.”

Zoe je i dalje stajala pored vrata, ali u njenom pogledu sam mogao da vidim kako je strah polako napušta.

„Znam da ćemo snositi finansijske posledice ako to uradimo,” nastavio sam, spuštajući pogled ka podu. „Uložene su ogromne pare u ovo istraživanje, ali… ovako više ne može.”

„Luka…” izustila je, prišla krevetu i sela pored mene. Ruke je i dalje držala u krilu, podalje od mene, ali na njenom licu se jasno videlo olakšanje.

„To bih najviše volela na svetu.”

„Onda hajde da to uradimo,” rekao sam, prebacio ruku preko njenog ramena i privukao je sebi.

Naslonila je glavu na moje rame i neko vreme smo sedeli u tišini. U potpunoj tišini, u kojoj smo maštali o istom snu – da sve bude konačno gotovo. A onda ju je Zoe prekinula rečima koje nisam očekivao.

„Ipak bih volela da ostanemo još neko vreme.”

Okrenuo sam se ka njoj i zbunjeno upitao: „Zašto?”

Izvukla se iz mog zagrljaja, ustala i prišla prozoru, a potom se okrenula ka meni. Imala je zamišljen pogled. Gledala je u mom pravcu, ali kao da je gledala kroz mene.

„Recimo da je sve u vezi sa telepatijom i telekinezom istina…” počela je. „Volela bih da uradim jedan test.”

„Kakav test?” upitao sam, još uvek zbunjen što nije bez razmišljanja pristala da odemo odavde.

„Moram nešto da isprobam na preostalim miševima,” odgovorila je. „Znam da bi najbolje bilo da se spakujemo i odmah odemo, ali upravo mi je kroz glavu prošla jedna teorija o tome šta se događa s tobom. Ne bih sebi oprostila da odem a da je ne proverim. Ako grešim, pozvaću centar i raskinućemo ugovor s njima – i to je to. Ali ako sam u pravu…”

Potpuno je utonula u svoje misli. Stajala je pored prozora, pogleda prikovanog za jednu tačku.

A onda sam začuo njene misli…

„Šta ako se spoje energije različitih subjekata u jedno telo? Šta ako se to desilo njemu? Šta ako je mali deo energije miša ušao u njega i zato je razvio sposobnosti za koje tvrdi da ih sada ima… pod uslovom da je to što govori istina?”

„Istina je,” prekinuo sam njeno razmišljanje. „Istina je da sam razvio i telekinezu i telepatiju. A test koji želiš da sprovedeš… želiš da spojiš energije više miševa u jednog, jer misliš da ja u sebi nosim energiju miša koji je eksplodirao?”

Pogledala me je pravo u oči i osmehnula se.

„Pa ti… ti stvarno čuješ moje misli.”

„Da, to pokušavam svima da dokažem sve vreme,” odgovorio sam, i uzvratio osmeh – delom od muke, delom od olakšanja što mi je konačno poverovala.

„Luka…” započela je Zoe, „onda definitivno moram da uradim test. Jer ako sam u pravu…”

I tek tako se okrenula i izletela iz sobe, ne dovršivši rečenicu. Ovog puta, njen „beg” sam razumeo. Znao sam tu njenu stranu. To je bila Zoe s početka našeg poznanstva. Devojka puna želje za istraživanjem, koja je stalno razmišljala kako da nadmudri prirodne zakone. U tu devojku sam se i zaljubio.

Zavalio sam se na krevet i opustio. Zoe mi je konačno poverovala – i ništa drugo više nije bilo važno…

NASTAVIĆE SE…

Projekat: Apoteoza – Poglavlje 7 – Hibris (05. Maj 2026.)

O ROMANU:

• Autor: Martin Marković

• Omot/Slika: Martin Marković

• Ovaj roman je dostupan isključivo onlajn i nije deo štampanih izdanja. Priča se širi i nadograđuje vremenom, a nova poglavlja objavljuju se svakog 5. i 20. u mesecu.

• Saznajte više o romanu na https://librum.club/blog/martinmarkovic/projekat-apoteoza-o-onlajn-romanu/