На раскрсници где семафори трепћу бесциљно, видео сам човека који разговара са својим
сенкама. Изгледао ми је познат, нисам сигуран одакле. Гледао је мапу, али је трагове налазио
само у браздама на рукама. Хтео сам да приђем, да питам треба ли му помоћ, међутим, нешто ме
је зауставило. Држао је главу високо, али су му рамена шаптала истину. Онда сам га препознао.
Сусед који ноћу шета пса говори гласно јер не жели да му мисли буду једини сапутници.
Истини за вољу, у то доба, код Вука и нема много људи. Када неко паркира ауто испред
споменика, историја за тренутак задржи дах. Док ретки пролазници одмахују руком, навикли већ
на бахатост, нажалост…
Приближавао сам се, чекајући да се упали зелено светло на семафору. На бандери неко је
залепио оглас за изгубљеног пса пре девет година, али папир још одолева. И даље сам се
уздржавао од контакта иако сам у исто време желео да га поздравим. Почела је ситна киша, брзо
се преобразивши у пљусак, па сам одлучио да се вратим у стан. Киша у мом кварту има другачији
темпо од оне која пада пет станица даље – као да зна шта је овде пропуштено.
А пет станица даље, на периферији, некада су радници чекали аутобусе до фабрика и
градских институција.
Овог јутра само је шачица људи могла да се похвали чињеницом да иде на посао. У колони
су ходали равно, али је сваки ход био различито крив.
На перону су остали који никуда нису кренули, али су све разумели. Сећали су се свега,
како је некад било и наравно, са сетом и чежњом говорили о прошлим временима, само што су
овога пута били у праву. Тело памти и оно што је заборав натерао да ћути. Некада је све ово и
овде било лепо. Све што се мерило – сада се само подразумева.
Када се поглед усмери ка мосту слика не бива много боља. Мостови више не спајају, само
одлажу пад.
Радници су се упутили ка градилишту – пројекат Град на води као зидање Скадра, рушио
се, поправљали су, бивао је поплављен, исушивали су га, свака ситуација са цурењем воде и
пуцањем зидова бивала је заташкана и прелазили су у нове фазе радова. У том насељу све је било
вештачко. Неки објекти изгледају као да су направљени да никада не буду употребљени. Фасада
на којој се љушти фарба изгледа као да покушава да побегне из сопствене историје.
Багери копају темеље као да траже опроштај испод земље. Ретко кад темељи буду чврсти.
Све је уосталом, у овој држави, на климавим ногама.
У глави суседа одвијала се сасвим друга прича:
Коначно је дошао дан одлуке. Није могао да верује да има одрешене руке да једном
заувек заврши са њима.
У овом граду, који је функционисао као држава за себе, уништили су све – вртиће, школе,
болнице, градски превоз, саобраћајну и канализациону инфраструктуру као да су из све снаге то
желели, као да им је њихов рођени народ највећи државни непријатељ! У школским клупама
расте само паучина. Знање више долази кроз пукотине. Паркићи и пијаце били су колатерална
штета. У музеју где нико не иде више, зрак светла сваке суботе погоди исту пукотину.
Данас је све изгледало као град духова, чак и они који су остали ту да живе тако су се
осећали. Пусто, напуштено, заборављено. У излогу напуштене књижаре, сунце сваког дана отвара
исту страницу романа.
На улазу у подземни пролаз остављена је кашика – нико не зна да ли као знак глади или
ситости.
Грађани великог града данас су тужна статистика пропадања једне државе… Свака улица
има своје мртве, само их више нико не поздравља. Време је постало кружно када су сви престали
да излазе напоље.
О томе су писали само они који су смели, а смели су јер их нико није читао, режимска
пропаганда је затрла и најмању назнаку слободне и критичке мисли.
Тог јутра је и он читао заборављени недељник. Извештај је био тачан, али је звучао као
извештај о неком другом народу. Више нико није знао шта је право стање ствари док сам не изађе
на улицу. Постоји архива у којој су нестали сви трагови. Али и то је записано. На крају крајева –
папир је могао да поднесе све – осим онога што није написано.
Годинама се бавио тиме, покушавао да спречи малверзације, корупцију и криминал, бар у
оном одељењу где је био начелник. Међутим, пошаст власти је узела маха, ширила се попут
епидемије и нико није био поштеђен. Ко год би се приближио, власт би га ујела и повампирила га,
тако је изгледало.
Он је успешно одолевао томе вероватно зато што се никада није толико приближио, није
га занимала моћ, слава и новац, бар не на тај начин, и у таквом миљеу. Волео је свој посао само
онолико колико треба, од 9 до пет и ни минут више. На партијске и друге састанке није одлазио,
ни под претњом.
А ови други га опет нису ни позивали јер им није био претња. Радио је све како треба, али
је систем заборавио да га уопште евидентира. Бар у том друштвено-политичком окружењу, за њих
није постојао.
Није било потребе ни да се друже с њим по било ком основу, а овако приватно, свако са
собом, имали су добро мишљење о њему. Професионалац, стручњак, посвећен државни
службеник.
Сада је све другачије. Држава је дисала тешко, као стара машина којој фали један точак. За
њега је то био знак да треба да се покрене, да изађе и он. Посетиће старе познанике, видети на
кога још увек може да рачуна, ако уопште може?
Звоно на вратима неких станова одзвања као признање старим навикама.
– Здраво, Лазо, рече кад му је седа глава отворила врата, зашто се не јављаш у последње
време, упита га.
Реченица је кренула као тврдња, завршила се као осуда.
Бивши колега није знао шта да одговори, али није желео ни да ћути. Онај што ћути, зна
највише. Зато га више нема.
Почео је да прича о својим сазнањима, посматрајући како лице бившег колеге мења
боју, очи се исколачују, усне се грче и гута се пљувачка. У неком тренутку, упалио је свећу због још
једног ненајављеног нестанка струје.
Да, то су све урадили – потврдио је на крају. Нису мењали систем, само су променили људе
који га понављају.
Неко је ноћу померио границе града, и јутро више није знало где да се заустави.
Кад су скинули табле са именима, град је личио на заборављени језик. Изврнута нам је
реалност, сви што су нешто знали или могли да промене, сада су јако далеко, а мостови до њих су
срушени.
Говорили су тихо, али су се речи шириле као пожар у сувој архиви.
Струја није стигла, али је пропаганда осветлила све што треба да се не види.
Кад се систем распадао, највише су ћутали они који су га створили. Ми смо ћутали јер
нисмо знали шта се дешава. Неки језици су предугачки да би лагали кратко. Ко би могао и да
очекује такава атак на сопствену државу у 21. веку, шта је следеће, да ослепи свог сина? Значајно
су погледали кроз прозор. Прозор гледа на зграду, а зграда не гледа никуд.
Питање није било где си – већ колико те има. То је био прећутни знак за обојицу. Пошли су
заједно до зграде у којој су некада радили.
Ходници јавних институција имају сопствен ехо, неовисан од људи.
Од подрума до последњег спрата осећало се присуство неке енергије, иако никога нису
видели. На сваком спрату био је неки облик контроле. Само приземље је пуштало да паднеш. Да
паднеш до својих сопствених дубина, ако смеш? Њих двојица се нису плашила тога. Нису се бојали
смрти, већ тишине после одласка.
У напуштеном подруму, мирише бетон као хлеб. Ту је у њихово време стајала сва
документација, одржавали би се тајни састанци, са што мање речи, а што више смисла. У једној
реченици било је више политике него у десeт година скупштине.
Када је последњи пут нестало струје, неко је видео оно што није смео.
Зато су данас ту, опет се разумеју, без много речи. Имају план.
Дошли су до старе продавнице ловачке опреме. У сваком празном локалу остаје мало
прашине и много нелагодног погледа. Овај локал је само наизглед био празан. Трговац је
продавао истину у комадима, по цену метала. Нису се цењкали, умотали су купљени артикал у
пешкир и упутили се ка старој фабрици.
Данас ће Он тамо преговарати са страним инвеститорима о реконструкцији и новом прању
пара.
Нашли су своје место иза једног зида, пре доласка ТВ екипа, а након што је обезбеђење
наводно утврдило да је све чисто. Зид није пао, али се све са друге стране урушило.
Чекали су. У ћошку фабрике стајао је сат који више није мерио време, већ тишину.
Нестрпљење и нервоза смењивали су се наизменично па су се преплитали па нестајали.
Питали су се да ли су све предузели како треба. Речено је да нема више отисака, а земља је горела
под стопалима.
Зачули су комешање и буку испред врата, која никако да се отворе.
Иза затворених врата није био злочин, него његова могућност.
Милица Ж. Марковић
Ostavite odgovor