Veligden

Zaposli se. Pomalo vreme poče’ da imam d’ idem kod babu i kod dedu, ama Veligden nikako ne moga’ da prepuštim.

 

Tatko uzeja da pomasti jajca u lukovinu, a ja se aka’ sas bojice neke od sorte. Kad sam bila malečka, mlogo sam volela da gi tako šaram, a oni mi vikaše “će zasereš nešto, pušti baba će“. Porasna malko, pa gi pitujem je l’ ubavi, a baba uvek imala isti komentar “ako su dobra na vas, dobra su i na mene”. Tolko od moj umetnički talenat i od babinu recenziju. Na njuma gu beše považno da ima mlogo.

 

“Mož’ da naiđe neko, kom’ se naj ne nadaš” večito je govorila, a spremala jedenje za litije, a pržila ribe za Sv. Nikolu. Al’ u poslednje vreme i ti što gi se nadaš omaleli s dolaženje.

 

“Poludeja narod”, vika deda, “niki mi i ne treba, nego mi žao što ona pati.”

 

“E sinko, baba dok je mogla spremala je…s’g jedva odem da se pomočam”, pridodaje baba, a sve gu teško da sedi i da ne raboti ništa. Uzvrtela se i dobacuje na tatka: “Toj meso pečeno li je? Ako se ispekla ta strana, da ga obrneš.”

 

Tatko, već poče se nervira zbog njeno zborenje, dosadilo mu se i njemu, cel’ dan uz šporet, još njuma mora da gu sluša.

 

“Ne tropaj nane, molim te.”

 

Ona neje prestajala da tropa, samo je temu promenila.

 

“Tebi kako je na pos’o?”

 

“Nije loše babo.”

 

“Srećan početak!”

 

“Ja, svaki put kad gu vidiš vikaš gu “srećan početak”, sve si izvetrela ženo“, komentarisaja deda babinu želju.

 

„Fala babo“, reko’ gu i iskoči si. Ne moga’ gi trpim više.

 

Kad krenu da se izvikuju na nju, ič ne mi se sluša. Ja gi i nji razumem. Ona lomoti po cel’ dan nešto, ama žena izlepela, kvo će drugo.

 

Popi’ si ja kafu na terasu, pa se vrnu’ u sobu.

 

“Će me vodiš kod Jovu”, pituvala me baba, a jedva je i na dve štake odila.

 

“Ne može da ideš. Će se pokršiš negde”, vikao deda.

 

“Dedo, da gu vodim malo, merak gu…”

 

“Ne može bre ćerko da izlegne uz stepenice.”

 

“Ću gu pomognem”, reko’ ja i tako polak’ polak’ iskočismo u abor. Sigurno smo jedno petnajes’ minuta putovale. A kuća do kuću smo. Kvo ćeš…bole gu noge.

 

Kad malo zaminusmo, ona me u poverenje pitala:

 

“A znaš li ti naš broj u Bres’?”

 

“Znam babo, svaki dan te zovem.”

 

“Ne ovdena, nego u onaj drugi Bres.’”

 

“Koji drugi babo? Pa je l’ ovo naša kuća?”

 

“Neje.”

 

Nogu pred nogu ulegosmo u sobu kod Jovu. Jova beše legaja. Neje ni njemu lako. Šlogiraja bija. Slabo govorija, samo tako nekad po abor šetaja s tojagu. I tako ćopav i nemoćan, sapleja se pre neki mesec na klasurku i iskrši kuk. Ne mogaše ga operišu, jer ne bi mogaja posle da razmrda tuj nogu. I tako je bija vrzan za krevet.

 

“Jovo brate, kako si mi”, kukala je od vrata. Takva je moja baba…žalostivna.

 

Sam’ što sedo’mo, još se kafa neje oladila, ona iskaše da si idemo.

 

“A bre sam’ što dođo’mo.”

 

“Ajde, će vika deda po mene.”

 

“Neće.”

 

“’Oće bogami.”

 

I baba ustade, pa pođomo.

 

“Što vika Jova?”, pita gu deda.

 

“Što će vika…sve što dođe pod glavu sve se mora trpi.”

 

“A što ne ide u Brest, ako ovoj nije Brest.”

 

“Kude će on da ide, on po ne može od mene”

 

Sedo’mo posle da ručamo. Tatko ni dade svima po jedno jajce da se kucamo.

 

“Ma ne mi se ni jede”, uzeja deda, tek’ da prečini adet.

 

Misle posle da otidnem do komšije, kad ete ti gi deca, pretekoše me.

 

“Poslala mama jajca i princes krofne.”

 

Popiše sok, a obraščiki će gi puknu od princes krofne, punjete paprike, palačinke, baraniju, janiju, pogače, gibanice, pretrljano…kvo ti sve njihova majka ne spremaše. I ona ko da je od kvasac napravljena. Tako dobra u snagu.  

 

“Mlogi ubavo živimo s nji. Da ne napravi nešto slatko, da ne prati po decu”, falila gu baba. Ona se udala za našeg komšiju pre pe-šes’ godine. “I deca zlatni. Nisu ko što ima da se lanzaju po sokaci k’o gluve kučke, nego slušaju majku.”   

 

Sam’ što oni otidoše, baba se pa požali: “Ni Vuka gu nema da nalegne…”

 

“Nema gu. I kuj će tu bedu…”

 

Tačno sam mogla da gu zamislim i tam’ kude je otišla, kako je otišla da se požali kako gu sve boli i kako zbori “ži’ mi deca ništa ne mogu, sam’ mi sipaj jednu kiselu vodu, gorušica me davi”.

 

Ja turi’ malo od meso i od jajca u ranac, a baba me pituvala kad ću se vrnem.

 

“Ne znam babo.”

 

“Imaš obaveze u školu?”

 

“Babo, zaposlila sam se.”

 

“Živ’ ti ja? Kude? Nek’ ti je srećan početak”, isprati me baba.

 

Ja pođo’ na avtobus, ama pođe s men’ i pitanje možda bi na babu lakše bilo da gu rekosmo da rođaci ne doode zato što gi daleko, ne zato što se odelija narod i niki nikog ne šljivoše, nego ostali u drugi Bres’, taj što je ona utuvila u njen mozak, taj kude se ljudi još pomagaju i rabote zajedno, kod jedni, pa kod drugi, taj kude ona još živi u staru, pomalečku kuću, al’ za Veligden još naiđe neko kom’ se naj ne nadaš.