Zelena nije samo boja.
Ona je dah zemlje, miris kiše, šapat korena.
Duboka, smirena, ukorenjena.
Rasprostranjena tišina pretvorena u tkaninu.
Hladna pod rukom, topla pod dodirom sunca.
Zelena se rađa iz zemlje.
Iz kiše, iz tišine.
Uči svet kako da zastane.Da udahne.
Da diše.
U zelenoj je hlad,
mesto gde dah može da se vrati,
gde list škripi pod prstima,
gde šume pamte pre nego što reči stignu.
Zlatna se pojavljuje tiho,
na ivicama, na vrhovima listova,
u svetlosti koja se zadržava
sekundu duže, kao da želi da ostane.
Ona šapuće da
lepota nije glasna.
Lepota se oseća, osmehuje, postojana je.
Zlatna dolazi kasnije,
kad zelena razmaše ruke,
kad list upije sunce i treperi.
Ona je radost koja se pojavi
kao topli dah,
kao svetlost što miluje lice.
Zelena drži život.
Zlatna ga obasjava.
Jedna bez druge ne idu.
Bez zelenila nema trajanja,
Bez zlatnog nema svetlosti radosti.
Ostavite odgovor