Juče mi je došla senka. Nenadano. Sedeo sam u učionici i popunjavao dnevnik. Dosadni administrativni posao jednog profesora pred dugo očekivani zimski raspust. Oporavljao sam se od napornih par dana. Ljubav me je lečila, izgleda da sam fasovao neki virus. Jedva sam došao sebi. Ako se to tako može nazvati.
Otkad znam za sebe, borba za pravdu i istinu bile su vrednosti za koje sam spreman da dam svoj život. Jedan u milijardama istih, ali koji je pomogao da budućnost novih generacija bude mirnija i progresivnija, vredi. Okej, ovo zvuči narcisoidno. Znam, san o ulozi velikog spasioca koji će učiniti svet boljim. Dečiji san malog dečaka koji nikada nije mogao da spasi sebe i svoju porodicu od predatora koji ih je maltretirao, sada hoće da spasava svet. Odavno sam to osvestio, bar sam mislio. Ipak, osećam da sam malo normalniji. Iako ne verujem u pojam normalnosti, to je samo ljudska konstrukcija. Nije uvek normalno nužno dobro, svedoci smo da je destruktivno, u ovom slučaju pogubno. Normalno je uzgojiti zver koja jede sve osnovne principe ljudskosti, alavo, onako bezdušno, čak izgleda kao da je i njoj dosadilo, umorila se, ali ne želi da stane. Sasvim je u redu da se okrene glava na drugu stranu kad vidimo da nekog biju na ulici zato što se bori za pravdu i slobodu, da su kičme nestale, a obraz izbačen iz rečnika. Normalno je da učimo mladost da je osnova kvalitetnog života znati kako nekome “pridržati onu stvar” da bi zaposlili sebe ili nekog svog ili rešili povoljniji kredit za stan preko tetka iz Čajetine koji je dobar sa poltronima velikog vođe. Normalno je da profesori ćute dok se učenici bore za minimum dostojanstva, jer možda izgube posao. Mnogo toga je normalno, ali sramno, ponižavajuće, bezlično.
Nema mnogo ljudi. Pojela ih je sopstvena normalnost.
Ali zašto mene sve ovo trigiruje?
Stigla mi je juče poruka: “Profo, pazite se. Ispituju decu o nekoj Instagram grupi koja poziva decu iz škole na protest. Misle da ste vi!”.
Oblio me hladan znoj. Nikad to ne bih uradio. U momentu sam se zaledio. Vid mi se zamaglio, a anksioznost je krenula da režira milione kadrova moje propasti, puštajući vredno jedan po jedan. Nekad i više odjednom.
Šta ako ti daju otkaz? Šta ako te pokupi bezbednosna služba na ulici? Kome da se javim? Ja ovo ne mogu. Povraća mi se. Jebem ti komp, ne vidim ništa, kako, bre, da zaključim ocene? Možda nije ništa. Da nije paranoja?
Senka je uživala. Nisam joj video lice, valjda ga nema, nikada do sada nije sedela ispred mene. Osetio sam kako me guši i uvlači u najdublje pore mojih strahova. Ličila mi je na nekog, poznat osećaj, nisam mogao da prepoznam na prvu. “Čekaj, Vladimire,” kako je moguće da si se ovako usrao? Pa prvi govor koji si držao svojim učenicima bio je da ne savijaju kičmu nikom, da čuvaju i razvijaju svoj integritet. Gde je sad nestao tvoj? Strah, stid, krivica i sumnja milili su mi po duši.
Onda se senka nasmejala, podlo, kikotala se. Na trenutak je zvučalo simpatično. Otimala me je od moje duše. Isisavala delić po delić. Videla je da se raspadam. Uplašen i sam u praznoj učionici.
Senka: Još uvek me se bojiš?
Ja: Ne. Samo moja koža pamti svaki udarac koji sam dobio kada sam se borio za sebe.
Senka: Još uvek me mrziš?
Ja: Ne. Samo se setim vređanja koje si mi upućivala kada sam ti se protivio.
Senka: Još uvek se nadaš da će neko stati iza tebe?
Ja: Ne znam. Znam da ti nikad nisi.
Senka: Još uvek zavisiš od mene?
Ja: Ne. Ustvari, možda. Ali hvala ti, moraću u borbu s tobom ili uprkos tebi.
Senki se nije svideo odgovor. Tok razgovora joj nije išao na ruku. Kako to misli “sa tobom ili uprkos tebi”? Celo detinjstvo sam ga učila da mora da sluša, trpi, pokorava se svim naređenjima, udovoljava mojim potrebama, bespogovorno skače na moj pogled. Inače… Pa toliko sam energije i truda uložila u njegovo modelovanje. Koliko ružnih reči, šamara, tupih udaraca kaišem — a on se otima. On će da osvaja slobodu. Jebaću mu mater!
Senka: Sećaš se kad si bio mali i klečao na kukuruzu u ćošku svaki put kad nisi slušao? A žuti kaiš? Onaj lepi vojnički. A kad si na fakultetu odlučio da se zaljubiš, meni se to nije svidelo, pa sam ti “zavrnuo slavinu”? Devet dana si bio gladan, drugovi su te hranili. A kad sam ti udario šamar za ručkom? Nisi hteo da završiš neki projekat kako sam ti rekao. Koliko si samo dana proveo u sobi sam, jer si se našao ti pametan da isteruješ pravdu. “Mrš u sobu, filozofe. Nema danas izlaska iz kuće. U kazni si. Naučiću te ja pameti!” Kako misliš “uprkos tebi”? Borba boli. Rizična je. Može te ostaviti usamljenog, jadnog, posramljenog, glupog, prevarenog, razočaranog, izneverenog, filozofa i naivnog idealistu. Kakav raspon jadnosti. Briljantno.
Ja: Ćutao sam. Spustio glavu. Osetio sam pritisak koji mi nadolazi u oči. Bolele su me. Nisam hteo da vidim. Mutno je. Dok je pričala, video sam samo žuti kaiš, koji sam, doduše, isekao kao mali i bacio ga u kanal, ćošak, kukuruz po podu, šamar na licu, poniženje i bol neposluha. Senka je bila sve veća. Jebem joj mater, kako uživa u odvratnosti svojih reči. Slatke su, harizmatične, zvuči uverljivo. Kako je pričala, više sam se tresao, a ona postajala sve veća. Hranila se strahom. Hteo sam da je ne vidim i ne čujem.
Vrištao sam u sebi. “Ja nisam bespomoćan, slab, ranjiv, nije mi potrebna ničija pomoć i nećeš me uplašiti.” Naučila me je da se osećam bespomoćno. Sve je čula. Posebno joj se svideo zadnji deo. Polako je ustala, stala iza leđa. Zna da se tako osećam izuzetno nesigurno. Osetio sam kako mi dahće za vratom. Polako se nagnula, usta su joj bila na mom uvetu. Užasno je hladno. Zamrznut sam, pokušavam da se pomerim, ali ne mogu, noge su mi se oduzele.
Senka: Ti si jadno, poniženo, oštećeno i uplašeno biće. Ima da ćutiš i radiš kako ti ja kažem. Ti si moj. Ja sam te stvorio.
Ja: Jesi to ti? Čuo sam ovu rečenicu bezbroj puta.
Krenula je suza. Mnogo njih.
Osetio sam kako mi postaje toplije. Dah mi se malo produbio.
Odmaknula se. Polako opet sela ispred. Imala je lik. Ugasio sam svetlo i krenuo u mrak.
Dok govorim lice u lice sa svojom senkom, iz ćoška me gleda druga.
Tako poznata…
Oduvek je ćutala.
Ona koju nisam mogao da spasim…
Ja govorim zbog nje.
Senka: Znaš da ćemo se često sretati?
Ja: Znam, ali nikad više nećeš biti moćna kao danas.
Prošetao sam se po učionici. Pozvao devojku, prijatelje, poznanike. Pripremio ih i zamolio da reaguju ako mi se nešto desi.
Senka me je naučila da se borim.
Senka me je naučila da razumem mrak.
Nisam sam.
Ostavite odgovor