Crveno za nju
Vazduh je bio isti kao i tog dana pre deset godina: miris oštrog septembarskog jutra i daljine koja obećava početak. Ana je žurila na sastanak, pogled uprt u trotoar, kada je perifernim vidom uhvatila konturu koja joj je zaustavila dah. Stajao je na suprotnoj strani ulice, ispred pešačkog prelaza, i čitao nešto na telefonu.
Marko.
Deset godina. Preseljenje u drugi grad, nova karijera — čitava životna geologija naslagana između tada i sada. I opet, telo ga je prepoznalo pre nego što je um uspeo da formuliše misao. Istim onim starim mikserom nemira i topline u grudima.
Semafor je šumio monotono. Crveno svetlo za pešake pulsiralo je postojano. On je podigao pogled. Kao da je osetio njen nemir. Njihovi pogledi su se sreli preko bučne bulevarske trake. U njegovim očima nije bilo iznenađenja — samo tiho, poluupitno prepoznavanje. Klimnuo je glavom, gotovo neprimetno, uz osmeh koji mu je krenuo iz uglova očiju. Ana nije uspela da smisli ništa pametnije od toga da i sama uzvrati istim, nesigurnim pokretom.
A onda se desilo to malo, banalno čudo.
Semafor se promenio.
Zeleno — za njega.
Podigao je ruku u kratkom, neodređenom pozdravu. Pogled joj je, ili joj se bar tako učinilo, prišapnuo: Vidiš? Sudbina.
Zatim je krenuo. Laganim, sigurnim korakom čoveka koji zna gde ide. Prešao je ulicu pravo, bez okretanja, upravljajući se ka nekoj tački iza nje — u njenoj prošlosti.Krenuo je, osećajući svaki korak. Nisu to bili lagani koraci čoveka koji zna kuda ide, već više koraci čoveka koji mora da ide. Njegova leđa su bila okrenuta ka njoj, ali u glavi mu je bio snimak njenog lica, zaglavljen kao stari film. Znao je da ga gleda.
Ana je ostala da gleda za njim. Njeno crveno svetlo je i dalje gorelo. Nepokolebljivo. Nepromenjeno.
Instinktivno je htela da krene. Da ga dozove. Da sustigne ono što je izgubljeno. Ali stopala su joj bila zalepljena za pločnik. Gledala je kako mu figura postaje sve manja, kako se stapa sa gomilom stranaca, dok je njeno srce lupalo jasno i uporno:
Crveno.
Crveno.
Crveno.
Tada je shvatila. Nije bilo slučajnosti. Semafor nije bio sporedna scena — bio je suština.
Za njega je život davao zeleno svetlo. Prešao je prelaz i nastavio dalje, ostavljajući iza sebe i nju i kratki bljesak nostalgije. Za nju, taj susret nije bio prelazak. Bio je znak za zaustavljanje. Ostala je zarobljena u sopstvenom crvenom svetlu — u zamrznutom trenutku pred odlukom donetom davno, u osećanju koje je, poput upornog semafora, uvek govorilo: stani.
On je bio deo njenog života koji je zauvek ostao na crvenom — lep, bolan, nepromenjen. Granica. Upozorenje. Nešto što je možda sprečilo nesreću, a možda je samo sprečilo pogrešan put. Nikada više nije bila sasvim sigurna šta je od toga istina.
Krenula je tek kada je njeno svetlo konačno pozelenilo. Hladnije. Odlučnije.
Nosila je sa sobom sliku njega kako odlazi na zeleno i sebe kako čeka na crvenom. I znala je: u nekom delu nje, za Marka će uvek ostati crveno.
To crveno više nije bilo tama.
Bilo je granica.
Oznaka teritorije srca koju je odlučila da nikada više ne pređe.
Ostavite odgovor