Šešir

Sve je počelo kada je slučajno svratio deda Gruja pre par dana. Na glavi je imao nov novcat šešir. Posedeo malo, pijuckao kafu, a mali Laza nije skidao oka s njegove glave.

Na kraju se odgegao do babe i prošaputao: „Ovaj čovek ima šešir.“

Baba se nasmešila: „Pa jeste, ima.“

Laza je ponovo prošaputao: „Ovaj čovek ima šešir.“

Baba se sad glasno nasmejala, konačno shvatajući i zamolila deda Gruju da skine šešir i pokaže ga Lazi. E, onda se desila magija, i gotovo, dete više nije htelo da pusti šešir iz ruku, a deda Gruja, čovek dobrog srca reče: „Ma neka mu malo pa ću ja sutra da navratim.“

I tako Laza zaspa grleći šešir. Svi su mislili da će ga to proći već koliko sutra, ali vraga, po ceo dan šešir mu je bio ili na glavi ili u rukama. Gruja svratio sutradan, a baka ga milostivo zamoli da šešir ostane još jedan dan. Medjutim, trećeg dana situacija posta pomalo neprijatna. Deda Gruja je poranio i prebacujući se s noge na nogu pokušao da objasni da je pijačan dan i da ima neke obaveze u gradu i da mu stvarno treba šešir.Gruja je šešir dobio nazad, a kukanju kraja nije bilo, a ni spavanja te noći.

Ujutru rano u kući se povede ozbiljan razgovor i diskusija, šta da se radi i dal da se Lazi kupuje šešir. „Jel znate vi kolko košta šešir?, pitao je otac. Majka je ćutala. Baba je ćutala. Samo je Laza u ćošku povremeno glasno šmrknuo. „Pa za te pare ja mogu da kupim ovom tvrdoglavku i cipele i jaknu i kusur bre jos da dobijem, ali ne, vi hoćete da ja svom trogodišnjem sinu kupim šešir, eeej, šešir.

Mnogo se otac nećkao, ali posle sledeće noći je shvatio da mir nema cenu, probudio se rano, išunjao se takoreći na prstima i dok je Laza još ispijao svoje toplo mleko već je bio na vratima sa velikom belom kesom u rukama. Laza se umalo zagrcnuo kad je pogledao u kesu, a otac? Otac se samo nasmešio, eto, rešio je kad ostari da nosi šešir, i to, ko zna, možda baš ovaj!