ПИСМО ОЛОВНЕ КИШЕ
Ањета,
Понављам твоје име као молитву
Отворених очију које више не виде ништа
Није то молитва коју упућујеш пред спавање
То је Ањета молитва очаја ,страха и безнађа
Пишем ти свако вече,
Некада су то странице
Некада један ред, једна ријеч
Држим се за овај папир
Који можда никада неће стићи до твојих зјеница
Држим се за њега као дављеник са сламку
Јер када ти не бих писао
Плашим се да би престао да се борим
Плашим се да бих престао да дишем !
О, Ањета!
Данас је падала киша, тешка оловна киша
Олово боли Ањета,
Од те кише теку ријеке
Црвене као онај сок од вишања
Који сам пио са твојих свилених усана.
О Ањета!
Ја сам само празна љуштура
Са мене спада крљушт као када убију рибу Остајем изломљен као стари храст
Погођен, не громом Ањета
Погођен топовском куглом!
Сањам, будан јер се плашим да очи затворим
Мада ме сан превари
А онда се трзам и пипам око себе
Питам се да ли сам још ту на земљи
Или ми душа већ одлази на неко боље мјесто.
Ањета!
Синоћ су угасле нечије очи
Једна, двије…душе одлетјеле су у неповрат
О драга моја, више их не бројим
Ми смо само имагинарни бројеви
Не, ми смо негативни бројеви
Бројеви са више непознатих…
О, Ањета!
Трудим се да не плачем
Кажу мушкарци не плачу
Кажу сузе су луксуз
Какву бајку ми живимо Ањета!
Бајку у рову гдје је забрањено пустити сузу!
Гледам нашу стару фотографију
Ону из аутомата, обичан полароид
Ти насмијана, мала шашава дјевојчица
Са сунцем у зеленим очима
Узеше нам то сунце, убише га
Као што убијају и наше постојање.
Уморан сам Ањета!
Све што ми је остало
То је ова љубав која се никада неће угасити!
СОЊА МРАЧЕВИЋ БРАТИЋ
Ostavite odgovor