u postelji bolesnog sna stvaranja
lica pokrivenog suvim lišćem
i bljeskom života što donosi oholost
grizem svoju sudbinu u krizi identiteta
potpuno izgubljen u sobama traganja
gušim se u raspršenoj svetlucavoj prašini
ili se išiban unutrašnjim glasovima
polako razjedinjujem u nečujan vrisak
u stvari držim znojave ruke na ušima
i čas ih otvaram, a čas zatvaram
osluškujući kako tišina skače
od palca pa sve do malog prsta
preko čitave šake i onda opet nazad
čak sam uspeo i pogledom da ispratim taj let
ali dok su nemirni prsti pravili figure osećanja
vreme je počelo u rukama da mi se lomi
posle sam još dugo razmišljao o tome
i bez obzira što sam odavno naučio da brojim
znao sam da je svaki broj korak u prazno
i da je svaki otkucaj već jednom izbrojan
Ostavite odgovor