Smatrajući da je dosta bilo zajebavanja i da je krajnje vreme da se nešto preduzme jedno veče pred spavanje poveo sam ovakav razgovor sa samim sobom. To jest, upitao sam samog sebe:
– Reci ti meni, burazeru, dokle ćemo mi ovako?
Pretpostavljao sam da će shvatiti šta sam ga pitao. Ali on mi na to odgovori:
– Dokle nas noge nose.
A ja ću njemu na to:
– Nisam te to pitao.
Na šta će on meni:
– A šta si me uopšte pitao? Zaboravio sam.
Tu sam se već iznervirao. Te mi se nehotice, iako sam razgovarao sam sa sobom, ote malo glasnije:
– Pitao sam te dokle ćemo mi da doguramo ovakvim životom.
Ali istovremeno kad sam se to zapitao takođe sam se zapitao i da li je meni zaista bila potrebna neka ozbiljnija stručna pomoć kad sam već počeo naglas da razgovaram sam sa sobom. A ovaj mi na to odgovara:
– Dabome, burazeru, da ti je potrebna. Hvala bogu da si se konačno setio.
Na šta mu ja odmah odbrusih:
– Ti da ćutiš! – Samo što uopšte nisam bio siguran da li sam to rekao glasno ili nisam.
I on stvarno ućuta. Premda ne za dugo. Svega par minuta kasnije nadoveza se na ono što sam ga prethodno upitao:
– Šta te boli uvo dokle ćemo da doguramo? Ne moraš da ideš na posao, pa možeš da radiš šta ti se hoće. Dok svi drugi crnče k’o konji ti živiš k’o lord.
Hteo je on možda još nešto da kaže, ali meni su popustili živci, te ga tu prekidoh istresavši se na njega:
– Jesam li ti rek’o da ćutiš! – Pri čemu mi je bilo potpuno svejedno da li sam to rekao glasno ili nisam. A na to sam još s puno sarkazma dodao: – K’o lord! Je l’ ja tebi izgledam k’o lord?
I čim sam se to zapitao opet sam se zapitao isto ono što sam se zapitao i malopre. Pošto sam bio ubeđen da sam ovo poslednje rekao glasno. Pa i ja umukoh.
Uglavnom, ćutali smo tako neko duže vreme. Kao da niko nije imao više ništa da kaže. Ćutim ja. Ćuti on. Već smo počeli da se dosađujemo. Sve dok on odjednom ne reče:
– Ej, ajd’ negde idemo.
– Šta je tebi!? Jesi li ti normalan!? Gde sad da idemo!? – Odmah sam se narogušio. – Tek sam leg’o, a ti bi da negde idemo! Uostalom, gde u ovo doba noći da idemo!? Znaš li ti uopšte koliko ima sati!?
– Kakve veze ima koliko je sati? Ionako ti se ne spava. – Bio je on uporan. Al’ slabe je vajde bilo od te njegove upornosti.
– Ma, ne pada mi na pamet! Napolju mora da je hladno, pička da ti se smrzne.
– Možeš misliti. K’o da nikad nije bilo hladno. Dobro se obuci, pa ti neće biti hladno.
– Ne dolazi u obzir da se mičem odavde.
– A šta ćeš ovde? Celu noć da se ubijaš od dosade?
To je bio poslednji argument njegove upornosti. Nakon toga opet ućutasmo. Prepredenjak pokvareni, znao je vrlo dobro da sam počeo da se kolebam, te više ni da zucne.
Ali je ipak moja lenjost prevladala. Mrzelo me je da ustajem iz kreveta. Mrzelo me je da se oblačim. Mrzelo me je sve. Pa tako i da idem bilo gde.
I zato sam ostao tu gde sam bio i do tada. Istina, i dalje mi se nije spavalo. Al’ nema veze. Bar sam imao s kim do mile volje da razgovaram, makar se i celu noć svađali. Kao što smo se već vrlo brzo i posvađali oko neke nove gluposti, koja sa svim onim ranijim baš nikakve veze nije imala.
Ostavite odgovor