U mom telu postoji beskraj. Beskrajan prostor. Otkrila sam to jednog tmurnog jutra, dok mi glava prepuna misli nije dozvolila da spavam. Misli su se smenjivale neverovatnom brzinom, tako da sam se osećala kao da sam u vozu koji tutnji kroz noć, a ja uprkos svom trudu ne mogu da vidim predeo kojim se krećemo.
I tako, odlučila sam da siđem s voza i ustala u cik zore. Ne volim rano da ustajem, nisam to pomenula. Jutra su divna sama po sebi, naravno, ali rano ustajanje za mene je uvek bilo povezano sa nekom vrstom prinude. Ustaješ rano jer ideš na posao. Ili na put. Možda, ponekad na izlet. Ili zato što te je probudilo dete. Povremeno i napaljeni muž. Svejedno je u pitanju prinuda. Rano ne ustajem zato što mi se tako sviđa. Bar je tako u mom slučaju.
Ovog puta, međutim, rešila sam da iskoristim jutro, kad mi već đavo nije dao mira i nisam mogla da spavam. Skuvala sam kafu i izašla na terasu. Bilo je malo prohladno, ali sam odlučila da izdržim, kako ne bih probudila nikog od ukućana. Samo mi još fali da se probudi muž i pomisli da sam najzad raspoložena za jutarnji seks. Ili neko od dece, pa da počnu da kukaju kako su gladni. I tako sam se smestila i udahnula duboko. Istog trenutka poželela sam da raširim ruke i poletim. Ne da se bacim sa terase, taman posla. Da poletim. Imala sam utisak da bi se to i dogodilo da sam samo bila dovoljno hrabra da pokušam. Ali nisam. Umesto toga nastavila sam da sedim i dišem duboko.
I onda se dogodilo. Jednostavno sam osetila ogroman prostor u sebi. Uronila sam u njega i nastavila da se krećem još dublje ako je to moguće. Kao da sam plivala kroz prazan prostor. Ili letela. Tu nije bilo nikakvih slika, niti bilo čega drugog. Bio je samo taj ogroman prostor koji mi se nudio, otvarao se preda mnom, primao me u sebe, ali me nije vukao, niti privlačio ili bilo šta slično. Prosto je postojao i dozvoljavao mi da se krećem unutar njega. A on je bio u meni.
Neverovatno!
Ostavite odgovor