Na trotoaru pored zgrade u kojoj stanujem, osvanula je kutija puna odbačenih igračaka. Odlazeći na posao prošao sam pored nje i bacio kratak pogled na sadržinu. Uobičajeni pajaci, mede, zeke i ostale krpene lutkice, poneki automobil, kamion ili neko slično prevozno sredstvo. Ništa posebno.
Dan mi je bio naporan i više nisam razmišljao o tom događaju, ali negde pred odlazak kući, postao sam svestan radoznalosti koja se u meni budila u vezi sa tajanstvenom kutijom. Pitao sam se da li ću je videti i pri povratku. Bila je tamo. Iskrivljena i poluotvorena, oblepljena ružnim, širokim selotejpom braon boje, sa natpisom ,,Marbo,, Mnoge igračke bile su izvučene iz kutije i ležale su rasute po trotaru. Jadan prizor. Neko dete je vuklo mamu za ruku, želeći da uzme igračku. Pratio sam njegov pogled i ugledao starog medu kome je iz stomaka virila vuna ili vata, nisam uspeo da utvrdim. Majka mu nije dozvolila ni da priđe kutiji, ali se dečak ukopao i nije hteo da krene dalje. Žena ga je najpre vukla, uz različite pretnje, ali ubrzo je popustila i uzela medu sa zemlje, osvrćući se oko sebe, zabrinuta da li će je videti neko od poznanika. Dečak je sa neskrivenim oduševljenjem medu privio uz sebe, a njegova sreća potpuno neobjašnjivo odjeknula je negde u meni i ja sam mu saučesnički namignuo.
Ostavite odgovor