НИЈЕ КРАЈ
Лет авионом траје дуго. Као и увек. Филм, вечера, спавање, филм, филм, доручак, филм, слетање. Релација Торонто- неки аеродром по избору у Европи- Београд.
Увек је лето. И увек је срце узнемирено. Сунце изнад аеродрома Никола Тесла сија топлом бојом. Јарко жутом. Има насмејане очи и велики осмех. Румене образе и птице које круже око њега.
Око сунца су увек мали бели паперјасти облаци. Једно велико дрво са браон стаблом, зеленом крошњом и гнездом.
У том гнезду налази се моја куће која већ дуго није моја. Али на тој слици аеродрома она баш има исти црвени кров и исто двориште. У дворишту је огромна вишња коју је мој тата некада давно посекао. Не знам да ли је био љут, тужан или разочаран. Можда се дрво разболело? Можда је некоме фалило више светла? Можда је неко дете пало са гране? Или је вишњи једноставно дошао крај.
На вишњу гледа кухињски прозор и у њему ја бришем сузе а црвени плодови падају на снег. Све се црвени. Црвени се и машна на белом зецу. На машни пише :
Срећан рођендан ! Зовите ме Драгиша.
Сузе се мешају са туфахијама у које је наш старији брат углавио свећице ( правио их је сам). По која капне и на лонгплејку Бијелог Дугмета – Битанга и Принцеза ( његова омиљена група) .
Са крошњом пада и моје детињство и поглед са брега на цео град. Пада висина и ширина и поглед у Свет, велики као све ненаписане књиге и сви филмови које још нико није снимио. Цело вишњево дрво стало је у трпезаријски сто.
На кући су прозори са маминим завесама ( хеклала их је мени и сестри за удају ) . И завесе са ливадским цвећом из Трста. Купили их мама и тата једне зиме заједно са великом лутком, која је отварала и затварала очи, пар бутељки вина и џинс фармерки.
Испод крова је велики таван. Ту је зелени, дрвени татин војнички сандук. У њему моји први уметнички покушаји стрипова и цртежи. Моје прве приче. Политикини забавници и Стрипотеке. Поред кухиње а испод тавана је пушница са црним зидовима. Испред пушнице су велике, дрвене мердевине које су спона између доњег и горњег света. Између реалности и маште. ( са којих сам једне зиме пала право на леђа и није ми било ништа ).
У кући су успомене, братове свеске исписане најлепшим краснописом. Комплет бајки из целог света, руски класици и АВАНТУРЕ МАЧКА У ЧИЗМАМА. Сестрина љубавна писма, братови постери и моје свеске са залепљеним филмским глумцима и филмовима из часописа и новина. Возне карте, концертне и биоскопске улазнице. Пар везених гоблена. Промашаји. Пар успелих портрета.
У кући миришу дебели јоргани и “Вутексова” ћебад. Мамино цвеће. Свуда. И у кући и ван куће. У мом споменару. Огледало у ходнику са мојим одразом. Ја, тинејџер, разбарушене косе, плавих очију, пар младежа и поглед онакав. Снен и замишљен. Поглед у Свет далеко од ходника, куће, дворишта, улице, града и отаџбине. Поглед сликарке Фриде и Ван Гога. Саве Шумановића и Милоша Црњанског. Поглед некога ко мисли да све зна и да све може.
У дворишту мала крушка, још пар мањих стабала вишњи, једна дуња из татиног села. Туја из дворишта стрица Милана, коју је он донео са Гоча а тата у нашу кућу. Посадио је да нам донесе срећу. Кокошињац, свињац и шупа. И мој добри пас Џеки ( извини што сам те изнервирала и што си ме ујео за бутину ). Мачке које су промарширале кришом кроз нашу кућу. Један папагај, златна нимфа. Нервозан и гласан.
Моја кућа стоји на истом месту, на њој број дванаест. Испред куће су трешње и шљиве ( садашњи газда их је посекао, каже деца краду и галаме, иако деце у улици скоро и нема ).
Офарбана је јарком бојом и дотерана као млада пред удају. Нова капија, нови прозори. Наравно нема више ни свињца , ни кокошињца. Ни Џекијеве кућице. Нема ниједног старог дрвета, ни маминог девојачког срца , ни миришљавих ружа, ни ноћне фрајле од које ме је болела глава. Нема ни оних крваво црвених божура, копије оних њених из малог села на Косову где је рођена. Нема познатих завеса. Нема ни маме, ни тате, ни брата, ни сестре.
Нема ни мене.
У њој живе други људи са другом децом. Лепа је сада ова реновирана моја кућа. И лепи су ово неки нови људи. И деца. Добри су и воле моју кућу као своју.
Моја кућа живи само у мени. Она је у једном малом граду. Град је окружен непрегледном равницом. Жито и кукуруз лелујају. Блато и летњи поветарци су ту. Зима и пролеће. Све се гура у моју кућу. У мене. И јесен и кише и непогоде. И потопљени подрум оног кишног дана када сам читала Маркесову књигу : Сто година самоће.
Равница је на северу земље у којој сам рођена. Та земља је Србија. Она је сада много лепша и већа иако је то парадокс. Јер ја сам сада велика. И довољно стара да се перцепције смањују.
Сваке године после дугог пута на релацији Торонто-Београд, ја легнем у собу са плавим тепихом. Соба је у кући мог мужа. На спрату је. Кућа је близу великог канала и гвозденог моста. Гледа у православну Цркву Светог Марка и позлаћени крст. Гледа у прошлост и будућност. Гледа у све школе и Лукачеву посластичарницу. Стадион и кошаркашке кошеве.
Сваке године, првог јутра пробудим се када први петли закукуричу. Када се комшијски пси и мачке посвађају. Имам исти осећај као да сам се пробудила у својој кући. Звуци су исти. И сунце сија јарко жутом бојом и увек лете мали паперјасти бели облаци и чују се гугутке и црквено звоно. Комшије како галаме. Радио на тераси и мој муж како срче кафу. Чује се како трава расте и руже што миришу.
Отворим прво једно око, па друго. Цела соба сија од мириса младости. Онда се сетим се да је у кући мог детињства остало нешто што је мој покојни брат уградио.
Кликери у бетонској стази и наша имена, Татјана, Наталија и Миодраг.
И велико срце.
Радост тренутка, понос припадања, љубав. Љубав!
Нови газда их је оставио баш на истом месту испред нове капије. Живео је у кући преко пута братове када су га донели мртвог са кошаркашког терена. Издало га је срце. Издало је и нас. Окупао га је и обукао у одело пре него што су га ставили у ковчег. Ја сам на другом крају света пала на дрвени под, када су ковчег спустили у празну костурницу. У руци сам држала рођенданску честитку :
Драгом брату, за четрдесет пети рођендан !
Тада су писма путовала по недељу дана. Сетила сам се Драгише и црвене машне. Није напунио ни годину дана када смо га дали комшији ( ко чува зеца у кући ? ).
И сада је лето и моје срце је узнемирено. И гробови су тако близу да могу кроз прозор собе са плавим теписима да их додирнем. Тако су усамљени и понекад се жале да лопови и заљубљени краду цвеће. Да их прескачу и да газе по њима. Да је све мање земље а све више мермера. Жале се на буку и заборав. Подсећају нас да измиримо рачуне са црквеном управом и Богом. Моле нас да их не заборавимо.
А ја им кажем да не брину. Да смо сви добро. Да је све исто и другачије.
Ту су сада она некада мала деца са својом децом. Ту је и сестра и њени синови. И братови. И све је како треба да буде.
И увек када дођемо у наш град лето је и моје срце је узнемирено. Усплахирено, због осећаја да никада нисмо ни одлазили из нашег малог града. Из наше отаџбине. Родне груде. Домовине. Земље.
СРБИЈЕ!
И због осећаја да тамо негде далеко од ове приче, постоји једна друга прича и један цртеж са још једном великом кућом у којој су два моја сина. И мој велики црни пас са белом њушком и шапама.
Великим зеленим бором испред куће и бројем четири поред улазних врата. Ту су два чокота са киселим грожђем које ракуни поједу сваке године. Један жбун рибизле и јоргован који процвета на дан када се родио други син. Та кућа је светла и сија исто, јарко жутом бојом. Има велики зелени травњак.
У тој кући су успомене из оне наше куће брате. Фотографије, татина последња јакна, мамини столњаци. Све оне твоје и моје књиге. Твоја црна кожна табакера.
Твоји осмеси.
Мој син има твоја леђа и пар длака на истом месту. Има татин врат. Каже, уклониће их а ја не дам. Летос се женио твој млађи син. Исти је ти.
Ево палим цигарету и табакера је ту. Гледам је како се црни а свугде је снег.
У диму видим прошлост, садашњост и будућност.
И знаш брате понављам стално ону твоју реченицу после сваког фудбалског дербија. ( како си само падао у ватру због спорта, као да је то била једина битна ствар на овом земаљском свету ).
Није крај!!!
Још није крај!
Фурамо продужетке .
До следеће утакмице а онда све поново.
Ostavite odgovor