Uvek sam se pitao zašto se ružne vesti saopštavaju noću. Nešto sam sigurno i sanjao kada me je probudila uporna zvonjava mobilnog telefona, ali šta ne bih mogao da kažem ni za milione ni pod ozbiljnom pretnjom ispred streljačkog stroja. A samo sam ja mogao da za melodiju zvona na starom Samsungu odaberem neko pobedničko kolo sa takmičenja za zlatnu trubu!
– Bajo ti si?
Zove me otac.
– Spavaš li!?
– Jok, ko još spava noću?! Gde gori? Aman bre, roditelju, ni petlovi nisu progledali.
– Dobro, znam da je noć, ali reko da ti javim … Umrla strina Mirosava!
– Ko umro?
– Strina Mirosava! Jel ti slušaš il još spavaš!?
– Koja strina? Budan sam, oči su mi ko šolje, al pojma nemam ko je ta Mirosava!
– Ti il si pijan il se drogiraš?! Radmila ovaj naš nije čitav očiju m!
– Čekaj bre ćale. Kome pričaš?
– Tvojoj materi, bizgove. Evo sedi pored mene i krsti se. Neznaš strinu Mirosavu? Iz Beograda. Druga žena pokojnog strikana Mladena!
– Mladena? A, Mladena trgovca. Onog tvog rođaka što te zavrno za pare. Ti mu dao za neke televizore, bila im dobra cena, da preprodaš za kintu više i – ćorak.
– Jeste. Tog Mladena. Pamtiš to za pare, a zaboravljaš da ti je on završio oko upisa na višu metalsku! Sram te bilo! Ja sam pare alalio kad ti je sredio upis i mesto u domu.
– Dobro bre, šalim se…
– Tebi do šale, a strina umrla.
– Kad?
– U petak.
– U petak? Čekaj, danas je nedelja?
– Nedelja, pa šta?
– Stari, ona umrla u petak, danas sviće, ako svane, nedelja i ti me pre zore budiš da mi hitno javiš tužnu vest. Kad si čekao od petka zar nisi mogao da se strpiš bar do jutra?
– Nisam. Meni juče javio bata Jova. I dok sam ja obavestio pola familije ostali ste mi još ti i tetka Savka.
– Nju ćeš, cenim, nazvati čim završimo priču ti i ja? Gledaj da to bude pre četiri. Znaš da teča Savo rano ustaje i ide na pecanje. Zovi da čovek ne prespi!
– Jes, nedelja je, sigurno će na pecanje.
– Onda zovi odmah. Ako ode kako da mu tetka javi, znaš da on kad ide u ribu ne nosi mobilni sa sobom. Kud bruke da tvoja sestra i zet ne dođu strini na sahranu danas!
– Nije sahrana danas.
– Nego?
– E moj sine. Džabe si ti šes godina zevzečio po Beogradu i jedva nekako otkačio tu dvogodišnju višu školu, jadna ti škola i čemerna. Beograd je to! Tamo možeš da umreš kad oćeš, al sarana je kad dođeš na red! U utorak u 11 sati. Na Lešću.
– Živorade, ti ćeš mene sahraniti, a ne, kao što je red, ja tebe. Žena umrla u petak, sahrana tek u utorak, a ti zoveš usred noći danas! Umalo me srce ne preseče!
– Moje je da javim. I da se organizujemo. Možeš li da majku i mene voziš za Beograd, na sahranu ili da idemo autobusom?
– Bože, Bože šta sam ti zgrešio?! Voziću te, ako treba i da te ostavim tamo!
– Neka. Vozićeš i mene i majku i vratićeš nas nazad. Može biti da sa nama pođu i Savka i Savo. Taman nas je petoro. Da i oni prištede. Nek daju za putarinu, eto.
– Dobro. Aj sad da spavam. Vozim, vraćam…
– Nego?! Nemaš ti iljadu roditelja. Dođi na ručak veli ti majka pa da se sve tačno dogovorimo…
Klik. Odlažem telefon. U prozoru i dalje mrak. Zurim u plafon i uporno molim Boga da, kad omatorim, ne budem kao moj otac. Ponavljajući tu molitvu pokušavam da zaspim.
2.
Trube. Ječi Guča. Grabim telefon, a srce mi bije žešće nego bubanj duvačkog orkestra.
– Bajo ti si?
Opet otac.
– Spavaš li?
– Ne mogu.
– Zašto? Kakve tebe muke muče?
– Velike. Najveće od svih velikih muka. Ti! Ti mi nedaš oka da sklopim. Taman svedem oči ti zoveš. Hoće srce da mi otkaže. U grob ćeš me oterati. E da oće Bog da bude tako da se odmorim, a vas za Beograd nek vozi ko hoće!
– Vala, nećeš ni ti!
– Ima Boga! Mora da će teča Savo da se žrtvuje.
– Neće. Kaže ne pada mu na pamet. Ajde što on tako kaže, zet je. Kakav je to rod? Al ni moja rođena sestra Savka neće da ide na sahranu!
– Nije valjda? Otkud to, pobogu brate?
– Zamisli, još se ljuti što je zovem! Kaže šta nam je pa pokojna Mirosava? Druga žena daljeg rođaka. Zajedno nisu imali ni kučeta ni mačeta. Kad je umrla prva mu žena Perka, ajde, snaja, imaju dva sina, išli smo. Kad je umro on, mučenik, išli smo. Sad vala nemamo ni razlog ni obavezu.
– Srećom da imamo nekog nalik na normalnog u familiji.
– Još se i ljuti što će Mirosava biti u istom grobu sa Perkom i Mladenom.
– Čekaj bre stari, kako troje u jednom …
– Lepo. Beograd je to. Tamo se slažu jedno na drugo. Taman može troje.
– Zar strina Mirosava nije imala pre strica muža. I sa tim čovekom ćerku mojih godina?
– Jeste, ali se ta njena grdno naljutila kad se pokojnica, kao udovica, preudala za našeg Mladena. Od tada niti su govorile niti su se viđale.
– O živote, šta sam ti učinio. Polako da složim kocke. Dakle pokojna strina Miroslava ima ćerku iz prvog braka koja neće da čuje za majku. Sinovi strica Mladena su u Nemačkoj i maćeha ih nije interesovala ni živa, sad računam još manje.
– Tako je. Nema muka nikoga da je isprati do večne kuće.
– Osim tebe. Ljubim te, da li je bilo ko od ovih iz familije koje si noćas obaveštavao rekao da će doći na ispraćaj?
– Od ovih što sam ja zvao niko! Tačnije samo ti. I doći će bata Jova.
– Jova bi rođeni brat stric Mladena? Onaj bivši poštar.
– Taj. On će sve da organizuje. Njemu je, reče, Mladen pre smrti prepiso stan i u ugovor turio da se postara oko ovih stvari.
– Lebe mekani! Ima da se načisto iskilavi. Treba da ih naslaže jedno na drugo i da negde na postojećem spomeniku doda Mirosavino ime. Daj bože da pedeset i neki kvadrat stana na Zvezdari zalegne za troškove.
– Nemoj da se glupiraš. Nego šta da mi radimo?
– Ništa. Sad gasimo telefone i ležemo da spavamo.Stvar rešena. U pravu je tetka Savka. Vi ste išli na sahrane svima. Mirosavi nećete. Neće ni ona doći vama. Ni stric Mladen ni prva strina. Sad, možda nikome ne treba ni pričati da imamo u familiji troje složenih jedno na drugo. Možda je to u Beogradu normalno, ipak Beograd je to, ali mi smo još provincija. Ko zna šta narod može da pomisli i da nam familija izađe na rđav glas.
Ostavite odgovor