– Касни већ два сата! – шетајући нервозно дуж перона председник опшине се, по ко зна који пут гледајући у џепни сат, обраћа жандармеријском мајору Сеизовићу који га прати у стопу.
– Воз је то. Ал ди баш данас?!
– Море, само да дође.Да видим да је стиго и да ми падне камен.
– Вала и мени. И то сутра да обавимо ако да данем душом!
Писак локомотиве их прену. Задимљена локомотива се промоли из кривине код топола поред циганског гробља вукући десетак вагона. На самом крају композиције,иза теретних, клапарао је само један путнички вагон.
– Е фалим те Боже! – прекрсти се Сеизовић, поправи шапку и стаде поред председника Трифуна.
Воз се, уз дуг писак, умири. Скретничар Радиша приђе путничком вагону и отвори врата. После пар тренутака у њима се појави ситан, упадљиво црн бркица са повеликом кожном торбом у руци.
Иза њега је провиривао дупло крупнији момак у шареној кошуљи са фесом на глави.
– Није ваљда то овај гарави? – промрмља зачуђено председник
– Он је, главни државни џелат! – потврди Сеизовић
– Е државо! Мене би вала било срамота кад би ово пола човека мене требало да обеси! Иде мајоре по њега па да се вучемо у три лепе!!
2.
– Ево шегрта, сад ће да видимо.- уз добар гутљај шприцера мајстор Јовиша куцну по рамену сабрата у табланету и обавезној поподневној размени информација у башти кафане Жировни венац, Стеву бурегџију.
– Мајсторе! Стигли су!!- дере се задихани дечак прилазећи кафанском столу – Каснио теретни из Зворника јаче од два сата. Одведе и Сеиз у отел. Чуо сам де се договарају да ови из Сарајева кад се сместе и ручају, оду до апсане и прегледају како су направљена вешала.
– Лебац ти се огадио, ће га стварно вешају!?- са искреном неверицом као да себе убеђује мрмља Јовиша
– Оће мајсторе, очију ми! Ишо сам прво до затвора. Данас је Васи други дан живота на белом лебу.- наставља шегрт поцупкујући с ноге на ногу, босих стопала на топлој калдрми.- Ено отего се ред од улаза у апсану до бандере на центру.
– Ја луда народа и још луђе државе!!- опсова Стева бурегжија – Вешаш човека, ајд пресуђено, заслужио, ал да му два дана пред смрт правиш опроштај и да народ долази да га види и да се поздраве ко да га шаљеш у прошевину, јал у војску…
– Мајсторе, ено га са букагијама седи мучени Васа у једној ћелији иза решетака а испред, у другој, постављен астал ко за славу.Има свега и за јести и за попити. Ја узо неку потишпању и један клакер…
3.
Народ улази у зграду затвора као у цркву. Повелика колона све по двоје уредно постројених грађана чека да својим очима види момка који ће, колико сутра, бити погубљен. На улазу жандарм пушта по четворо да уђу уз обавезно „Поитај. Немо да жилавите, виш ваљаде колка је налога!“
Десно од улаза су степенице којима се силази у подрум. Сиви зидови и бетонски под осветљени са две слабе сијалице. Из ходника се улази у повећу просторију на чијем централном делу је астал прекривен белим чаршафом и на њему у неколико тепсија и пекарских плекова, брдо којекаквог пецива, исечених лепиња, младог лука, сланине, сувог и печеног меса. Ипак, мирисе хране прекрио је тежак, устајао воњ влаге, буђи и амонијака. У ћелији иза решетака, на клупи од чамовине седи младић, не старији од двадесет година у некој безличној кошуљи и исто таквим панталонама са ланцима који од алки закатанчених око његови ножних зглобова иду до убетонираних беочуга на поду.
– Збогом Василије! – каже један чичица скидајући качкет и гледајући ка момку у букагијама
– Хвала брате што си дошао да ме испратиш. Прости ако сам ти шта згрешио.
– Збогом Васо.- кажу још двојица посматрача из групе која је управо ушла у просторију у којој су била и два жандара, један уз саме решетке ћелије и други уз постављени астал
– Фала браћо. Послужите се. Има вала свега. Узмите, узмите, немој да се стидите. Има и за попити. Кажу да је добра ракија. Ваља се. Пред душу…
Неки пролазе споро ћутећи. Други пак стају уз астал, једу, сипају пиће у чаше, пију.
– Живели ви мени. Нек вам је уздравље, а мени за душу.- говори осуђеник, једнолично, полугласно без икаквог дрхтаја, несхватљиво свестан онога што следи и помирен са тим.
– Е животе кофо гована!- одхукује Раде тишљер на изласку из зграде затвора – Данас те рани белим лебом, а сутра масна штрањка око шије!
– Сутра у шес кажу. Ујутру. Ту иза у затворској авлији до тржнице. Моће да се гледа.
– Шта има да се види! Вешају човека! Јебем ти државу и варош у којој је затвор у центру и де јалија долази да гледа ко да мечка игра на вашару!
4.
Висока затворска ограда до градске тржнице начичкана знатижељном светином. Уз ограду притеране таљиге на којима стоји народ. Неки донели лотре, столице ,пригурали бурад и корпе па са њих провирују преко ограде у двориште апсане где су јуче тесари начинили гломазна вешала са којих виси подебео конопац са омчом тачно изнад две дрвене хоклице. Уз зграду затвора постројено десетак озбиљних мушкараца, обавезаних функцијом да сведоче извршењу пресуде.Поред председника општине, задриглог судије Митра М. Митрића, доктора Серафима,адвоката и још неколико виђенијих грађана и општинских чиновника нервозно цупка мајор Сеизовић. Уз вешала последње припреме и контролу врши човек у црном оделу, са полуцилиндром на глави, лептир машном и белим рукавицама. Уз њега назорице ступа помоћник, момчина као од брега одваљен са црвеним фесом на глави.
– Де си досад? Поитај, сам што није!- виче са једног бурета Радоје погледујући ка тржници из које истрчава босоног пекарски шегрт
– Ето ме. Никако Савка да преброји лебац што сам доно да продаје. У, сав сам мокар. Трчим од пекаре са оном кранцлом на леђима, душа ми излете…
– Са ће и Васи. Онај чађави је главни. Ово су твоји, прекодринци јебало вас весло што вас вамо дотерало.
– Воз будало! Шта сам промашио?
– Ништа. Стигли ови варошани. Онај са весом на тинтари нечим мазо омчу. Е, једино поп Нићифор ушо доле. Кажу ови што све знају треба да исповеди мученика.
Наста комешање на огради. Са црквеног торња изби звоно.
– Ене изилазе!
Из зграде затвора изађоше два жандара. Иза њих са крстом у руци иде поп Нићифор нешто мрмљајући, а за њим између још двојице апсанџија који га придржавају, везаних руку на леђима, корача осуђеник Василије. Жамор на затворској огради замире. Из групе назочних уз затворски зид иступи судски писар Селимир, отвори неку артију и поче да чита пресуду. Глас му пискав, дрхтав.
– Овај ће, канда, пре испустити душу нег мучени Васо. – гласно коментарише неко од посматрача са зида уз понеки пригушен знак одобравања осталих
Селимир заврши читање, закашља се и врати на место где је до мало пре стајао. Државни џелат, ваљда по правилу службе, коракну у страну гледајући ка судији и председнику општине који после неколико тренутака, једва приметно, климнуше главама.
– Одрешуј! – рече, а глас му оштар и дубок.
Затворски стражари распетљаше штрањку са Васиних руку које овај мирно спусти уз тело. Поп Нићифор му приђе, нешто мрмља, направи руком крст пред Васиним очима и потури му онај чинодејствујући. Васа се прекрсти, целива понуђени крст из попове руке. Жандари се повукоше од вешала ка зиду. Главни државни џелат са једне и помоћник са друге стране придржаше осуђеника за подлактице помажући му да се попне на једну хоклицу. На ону другу стаде човечуиљак у црном, намаче Василију преко главе омчу, мало је притеже и однекуд извади црну платнену кесу коју му навуче преко главе. Силазећи са своје хоклице коју помери корак уназад гласно рече.
– Ја за твоју смрт нисам крив!
У исти мах људескара са фесом изби хоклицу испод осуђеника, ухвати га за ноге и цимну на доле. Хорски уздах пун страха и неке самртне језе посматрача просу се са ограде.
– Јеси чуо?
– Шта?
– Оно што пуче.
– Врат!?
– Ено још мало тресе ногом. Саће и доктор да му препипа дамаре. Готово…
Радоје блед приноси уста до Жарковог увета и шапуће
– Леб те нејебо, ја се умал упиша!
– Жарко, о Жарко!- са врата градске тржнице из свег гласа виче Савка опасана белом кецељом – Слази са тог зида отац те босански! Трчи по другу туру леба. Рећу те мајстору, очију ми! Народ чека, нема шта да једе, а ти ту бленеш! Трчи, трчи!!
Ostavite odgovor