Kosu sam pustila da pada slobodno.
Nisam je krotila. Kao ni sebe.
Videla sam ga pre nego sto je on video mene.
Stajao je naslonjen na zid, ozbiljan, ali sa pogledom koji je odavao da primecuje vise nego sto govori. Kada su nam se oci srele ,nije skrenuo pogled.
Nije se nasmesi odmah,samo je zadrzao taj trenutak.
dovoljno dugo da osetim kako mi se dah menja.
Prisao je polako. Ne samouvereno na silu. Ne nametljivo. Nego sigurno.
“Znas li koliko je opasno nositi tu boju?”
rekao je tise nego sto sam ocekivala.
“Za koga?” pitala sam
“Za nekoga ko pokusava da ostane pribran.”
Osetila sam kako mi se koza na vratu jezi ispod rolke.
Ne zbog reci , nego zbog nacina na koji ih je izgovorio.
Kao da ne komentarise garderobu, nego energiju.
Njegov pogled bi kizio od mojih ociju do usana. ,pa se vracao nazad .Bez zurbe. Bez skrivanja.
U jednom trenutku prisao je blize .Previse blizu da bi bilo slucajno.
“Ne sklanjas kosu sa lica”, rekao je gotovo sapatom.
“Ne sklanjam nista sto sam naucila da volim kod sebe.”
Taj odgovor ga je naterao da se nasmesi drugacije.
Njegova ruka nije odmah dotakla moju. Prvo je zastala u vazduhu, kao da mi daje prostor da odlucim.
I u bas toj sekundi , u toj tankoj liniji izmedju zelje i izbora , shvatila sam koliko je mocno kada neko zeli da te dodirne ,ali ceka da mu dozvolis.
Priblizio se jos malo.
Njegov dah je bio topao.
Moj ubrzan.
“Ako te sada poljubim “,rekao je, “nece biti slucajno.”
“Nista veceras nije slucajno” odgovorih.
I onda se desilo. Poljubac spor, dubok ,bez zurbe.
Ne onaj koji uzima. Onaj koji istrazuje , pita ,pamti,
Ruka mu je skliznula niz moj struk,
zadrzala se taman toliko da posalje poruku :
vidim te
zelim te
ali , ne posedujem te .
Ostavite odgovor