Књижевност предуго болује од носталгије. Навикли смо да магијски реализам посматрамо кроз прашњаве прозоре забачених вароши, кроз мирис кафе, бајалице, предања и знамења на телу – баш онако како нам се на први поглед представља роман СаМоРа, Сање Лукић. Међутим, ако књижевност жели да преживи у свету који је данас више засићен алгоритмима него магијом, она мора престати да се осврће искључиво уназад. Њена одговорност више није само да сачува прошлост, већ и да осмисли језик за стварности које тек настају. Будућност романа попут СаМоРа и Мидар (аутора овог текста) не лежи у конзервирању традиције, већ у њиховој способности да постану портали свести генерације која тек стасава.
Млади читаоци данашњице одрастају у парадоксу. С једне стране изложени су хладном, прорачунатом технолошком наративу, а с друге, у сновима, интуицији и тренуцима дубоког унутрашњег понирања, осећају присуство нечега што измиче рационалном објашњењу. У оквир своје свести примају сигнале које савремена догма често проглашава фантазијом, а који за њих представљају трагове дубљег поретка. Када таква генерација отвори књигу која плеше на граници могућег, долази до препознавања. Они не читају о далеким и туђим световима; они проналазе проширење сопствене стварности. Књижевност им постаје потврда да оно што наслућују иза склопљених очију поседује смисао, облик и унутрашњу логику.
Магијски реализам је начин да се невидљиво прикаже као свакодневно, а свакодневно као простор дубљег поретка.
Да бисмо разумели тај процес, можда је потребно преиспитати једну од најстаријих метафора западне цивилизације – идеју висине. Вековима је духовност представљана као вертикала, као успон ка врху и страх од пада. Таква слика света створила је хијерархије, поделе и непрекидну зебњу пред амбисом. Али можда душа не познаје ни врх ни дно. Можда се њена геометрија развија по дубини, ширини и даљини, кроз непрестано ширење искуства. У том случају, човек није биће које пада или се пење, већ биће које путује.
У таквој мапи духа смрт престаје да буде коначна тачка и постаје тек транзитна станица. Зашто сећање ретко досеже даље од неколико генерација уназад? Можда не зато што је историја заборављена, већ зато што су они који су је живели одавно променили оквир свог постојања. У тренутку новог отеловљења стара меморија уступа место новом искуству. Као да се пресецањем пупчане врпце завршава једно дуго путовање и отвара ново поглавље. То није крај, већ растанак са старим оквиром како би се сјај свести настанио у новом облику.
Магијски реализам је језик у којем се човеково унутрашње искуство преплиће са светом, тако да чудесно постаје само још један облик стварности.
Управо ту наступа оно што бисмо могли назвати космичким магијским реализмом. Роман Мидар успева да дуга историјска трајања преточи у божанства која умиру и поново се рађају, нудећи читаоцу могућност да претке сагледа као део живог и цикличног процеса. Они више нису само имена у породичном стаблу; постају присутности које се враћају, разговарају, подучавају и подсећају да време можда није права мера постојања. Лимбо више није простор казне и чекања, већ прелазна комора, космичка чекаоница у којој се душе пресвлаче за нова путовања и нове светове.
Можда већ сада, кроз необичне синхроницитете који понекад наликују сећању на нешто што никада нисмо живели, осећамо трагове таквог поретка. Постоје људи које сретнемо први пут, а према којима одмах осећамо блискост, као да је разговор настављен након дугог прекида. Постоје и они други, који у нама оставе необјашњив траг. Можда су то само психолошки механизми, а можда и енергетски потписи душа које се међусобно препознају и означавају путоказима за нека будућа сусретања.
Магијски реализам је поетика у којој се натприродно појављује као природни део стварности, без објашњења и без нарушавања логике света.
Ако институционална духовност не нуди довољно простора за овакве представе, књижевност га може отворити. Мигијски реализам измештен у космичке размере и међузвездане односе могао би постати једна од најважнијих приповедних форми будућности. Не зато што нуди бекство од стварности, већ зато што помаже човеку да стварност доживи као ширу од онога што је мерљиво. У времену анксиозности, убрзања и осећаја усамљености, таква књижевност може донети утеху, смисао и наду.
Када писци успеју да обликују ове нове мапе духовног искуства, они младима неће понудити илузију, већ могућност другачијег погледа на свет. Погледа у којем нико није сасвим случајан, ниједан сусрет није потпуно узалудан, а људско путовање није низ прекида, већ непрекидно кретање кроз све шире кругове постојања. У том смислу, магијски реализам више није књижевни жанр. Постаје језик којим ће генерација алгоритама покушати да сачува оно најстарије и најљудскије у себи. Способност да верује како иза видљивог света постоји још једна, дубља прича.
Ostavite odgovor