ВИ ПИСЦИ И МИ ПИСКАРАЛА
Илија Шаула
Постоји та вечита подела у књижевном свету, често неизговорена, али присутна у култним кафанама, на сваком фестивалу, у сваком разговору између редова: ви писци и ми пискарала. Они који су већ заузели своје место у витрини књижевности, и они који још увек траже сто, столицу и светло под којим би могли да пишу. Они који се сматрају ауторима, и они који се, из скромности или из опреза, називају пискаралима. Ја сам, признајем, одувек припадао овој другој групи, не зато што не верујем у оно што радим, него зато што верујем да је добро с времена на време подсетити себе да је писање пре свега служење, а не титула.
Ако ћемо искрено, сви ми почињемо као пискарала. Сви ми седимо пред празним папиром, пред празним екраном, пред празним собама у себи, покушавајући да их испунимо нечим што има смисла. Тек понеко од нас, уз много рада, много грешака и много храбрости, успе да од тих речи направи дело. А дело, то је већ нешто друго. Дело је оно што остаје када нас више нема, оно што се чита без обзира на то ко смо били, где смо седели и колико смо се трудили да изгледамо као писци.
Зато ми је одувек било важно да будемо пре свега људи, а тек онда аутори. Да се не заборавимо у сопственим биографијама, у сопственим промоцијама, у сопственим уверењима да смо важнији него што јесмо. Књижевност је већа од сваког од нас појединачно. Она је река, а ми смо само капљице које се у њу уливају. Неке капљице засијају на површини, неке се изгубе у дубини, али све заједно чине ток.
А ко одлучује шта је вредно, а шта није? Не ми, не aутори, понајмање пискарала. Постоји рецепција, постоји књижевна критика, постоје историчари књижевности, филолози, лингвисти, лектори и коректори. Пре свега, читаоци. Постоје они који су свој живот посветили читању, тумачењу, разумевању и селекцији. Њихов посао није лак, али је неопходан. Они су филтер кроз који пролази све што напишемо, и нека тако и буде. Нека свако ради свој посао: ми да пишемо, они да процењују, а време да пресуди.
Време је једини прави уредник. Оно брише све што је сувишно, а оставља само оно што је истински живо. И зато се не треба плашити тога да смо пискарала. То је часна позиција. То је почетак сваког писца, али и уточиште сваког аутора који не жели да се претвори у сопствени споменик. Писати значи бити у покрету, у сумњи, у потрази. Писати значи бити човек.
А човек који пише, ма како себе звао, већ је на добром путу!
Ostavite odgovor