Наоштрила сам оловку, очистила наочаре, спремила парницу мислећи да ми чињенице иду на руку. Јер ако је А, није Б и обрнуто. Мој саговорник ме није чуо. Ни А ни Б, користимо два некомпатибилна алфабета.
Дуго сам мислила да сам пропустила неки одлучујући моменат, да ми је узрочно-последични след климав или да ми је излагање једном речју неутемељено. А онда сам схватила да не воде расправу аргументи, већ емоције, и да оно што је мени важно, није (подједнако) важно мом саговорнику.
Радна етика, стилови комуникације, индуктивни или дедуктивни приступ решавању проблема – све су то фактори који условљавају успешне или неиспешне интеракције. Ако томе додамо интелигенцију, карактер и темперамент, на путу смо да предвидимо врсту и квалитет односа.
Колико пута смо реаговали телесно на наизглед сасвим обична питања или коментаре наших супружника, пријатеља или колега? Кврчењем носа, увезивањем црева или лупањем срца? Јеси ли однео пошту јесте сасвим оправдано питање ако смо се са дотичном особом договорили о расподели обавеза и поштовању рокова. Али тешко да можемо сакрити изнијансираност осећања у које је питање упаковано. Стога упитана странка може питање читати као: неспособан си да однесеш пошту, разочарао си ме, не могу да се ослоним на тебе и слично.
Осим наше невербалне комуникације, улогу играју и обрасци у којима смо одрастали, тако да врло често речи пропуштамо кроз филтер наших страхова и несигурности. А тада смо слепи. Јер много гласнији од говора тела јесте унутрашњи глас који шапуће да нисмо довољно добри, да смо криви или сувишни.
Ова обојеност осећањима не јавља се само у негативном смислу. Ако смо научили да артикулишемо незадовољство, изразимо се јасно и образложимо трезвено, ипак можемо наићи на зид. Не зато што не умемо да комуницирамо (речима), али могуће је да наша невербална комуникација није у складу са изговореним. Дакле, ако смо љути, очекивало би се да смо намрштени, да нам је глас грубљи, интонација виша, реченице краће и одсечније. Наша неусклађеност врло често бива селективно перцепирана. Чујемо и видимо оно што нам одговара, са чим можемо да се носимо, што можемо да сваримо.
И тако од саговорника ми градимо супарнике, а од мостова зидове. Учимо да схватимо шта припада нама, а шта је туђи терет. Савладавамо градиво понављајући – некад грешке, некад научено – па се некад изненадимо оним што сазнамо о себи. Да ли смо конфликтни? Да ли је то пожељна особина? Ако нисмо, да ли умемо да се суочимо са сопственим неуспесима и преузмемо одговорност? Они који нас воле и прихватају неравне и кабасте, гледају нам кроз прсте због свих других дивних особина које поседујемо. Али ван куће правила су друга и у игри воде најсналажљивији.
Дакле, чак и кад се трудимо да језиком насилно преобликујемо искуство, оно проговори кроз тело. А искуство је наш извор знања и главни учитељ. Кад говор тела преведемо у осећања, а осећања у вредности, постане нам јасно колико је близу или далеко линија између нас и другог. Можемо да изаберемо да то знање игноришемо, угушимо или одбацимо, и на крају отупимо жалећи се на цео свет. А можемо да делујемо у складу са својом вредношћу при том учећи да прихватам шта је наш саговорник кадар да понесе или призна.
И тако учимо једну нову азбуку, фонолошки разнобојну, често флексибилну, али вредну савладавања. Овај нови говор се у начелу не усваја у раном детињству, али почиње да нам служи као други пар очију и ушију кад се друга чула заглуше – у зачетку зрелости.
Ostavite odgovor