Lažna bliskost

Nikad nismo bili dostupniji. I nikad nismo bili dalji.

Telefon ti vibrira kao malo srce u tuđim rukama. Poruka stigne, pa druga, pa reakcija, pa glasovna od trinaest sekundi koja treba da zameni pogled, pauzu, ono kratko ćutanje u kojem se vidi da li ti je stalo. Sve se odvija brzo, uredno, kao traka na kasi. I ti uredno vraćaš: „Tu sam“, „Važi“, „Haha“, „Top“. Kao da se bliskost može spakovati u tri slova i jedan smeh bez zvuka.

Lažna bliskost ima jednu posebnu moć: ona te ubedi da si prisutan i kad nisi. Da si „u kontaktu“ i kad se nikad niste stvarno sreli. Da je dovoljno to što znaš nečiji raspored preko storija. Da je dovoljno to što si video ručak, more, teretanu, psa. Kao da je tuđ život postao serija koju pratiš, pa ti je jasno sve o toj osobi, osim onog jedinog što je važno: kako diše kad ostane sama.

Nekada se bliskost gradila sporije. Ne zato što je svet bio bolji, već zato što je imao praznine. Praznine su bile prostor. Nisi znao odmah. Nisi mogao odmah. Morao si da dođeš, da pitaš, da čuješ. Morao si da sediš u sobi sa nekim i da izdržiš tišinu dok se ne pojavi rečenica koja nešto stvarno znači.

Danas tišina izgleda kao kvar. Ako neko ćuti, smatraš da se nešto desilo. Ako se ne javi, već si u glavi napisao scenario. Mi više ne znamo da čekamo, a čekanje je nekad bilo dokaz poštovanja. Čekanje je govorilo: nije sve instant, nije sve na dugme, ti si čovek, ja sam čovek, i između nas postoji vreme koje se ne preskače.

Najgore u lažnoj bliskosti nije površnost. Najgore je zamena. Ona zauzme mesto prave bliskosti kao lažna valuta koja izgleda isto dok ne pokušaš da kupiš nešto ozbiljno. Kad ti je teško, lažna bliskost nema šta da ponudi. Ona ume da ostavi srce, ume da napiše „biće sve ok“, ume da pošalje stiker. Ona ne ume da dođe. Ne ume da sedi. Ne ume da izdrži tebe kada nemaš šta lepo da kažeš.

Zato se odnosi raspadaju u tišini. Ne velikom svađom, ne dramom. Raspadaju se jer se ljudi naviknu na minimalno. Naviknu se da je „javljanje“ dovoljno. Da je „viđanje“ luksuz. Da se prijateljstvo održava kao aplikacija: update s vremena na vreme, i eto, radi. A onda prođe godina, pa druga, i shvatiš da znaš sve o nečijem životu, a ne znaš kako bi izgledalo da sedneš naspram njega i kažeš: „Nedostaješ mi.“

I postoji još jedna stvar koju lažna bliskost radi tiho i uporno: uči nas da se štitimo od stvarne bliskosti. Jer prava bliskost traži rizik. Traži da budeš viđen. Da budeš pogrešno shvaćen. Da ne ispadneš duhovit. Da ne kontrolišeš kadar. Na mrežama uvek možeš da biraš ugao. U životu ne možeš. U životu ti se vidi ruka kad zadrhti, vidi ti se glas kad pukne, vidi ti se sve ono što pokušavaš da sakriješ.

Zato toliko ljudi bira lažnu bliskost. Ona ne traži hrabrost. Traži signal. Dovoljno je da se pojaviš na ekranu i nestaneš čim postane neprijatno. Dovoljno je da ostaviš trag, pa da možeš da kažeš sebi: „Ipak sam tu.“ A istina je da nisi.

Prava bliskost je jednostavna, ali teška. Ona nema filter. Ona nema tempo koji podešavaš. Ona zahteva vreme, a vreme je danas najskuplja stvar koju možeš nekome da daš. Ne zato što ga nemaš, već zato što ga trošiš na sve drugo: na obaveštenja, na besmislene razgovore, na sitne dopaminske nagrade koje te drže budnim dok ti odnosi spavaju.

Možda je jedina pobuna koju čovek danas može da napravi sasvim mala. Da se javi nekome bez razloga. Da ne pošalje reakciju, već rečenicu. Da ode do vrata. Da pozove. Da sedne sa nekim i ne drži telefon na stolu kao pištolj. Da izdrži tišinu. Da ne pobegne čim postane stvarno.

Jer lažna bliskost ume da izgleda kao život. Ali samo prava bliskost ume da te spase.