ČOVEČE, NE LJUTI SE

„Neko pokušava da me ubije!“ izgovorio sam nervozno, gledajući elegantno popunjenu službenicu u policiskoj stanici.

„Mile, ovaj je za tebe!“ prodrala se, a zatim smireno dodala posmatrajući me iznad okvira naočara: „Inspektor Mile će vas primiti. Druga vrata, tamo desno.“

„Pacijent!“ promrmlja za sebe, misleći da je neću čuti pošto sam se okrenuo i krenuo ka Miletovoj kancelariji.

Kako sam mogao i da je krivim? Moj izgled svakako nije ulivao poverenje. Nosio sam izgužvane sive pantalone koje su delovale kao da su mi za broj veće, gornji deo teget pidžame i mantil maslinaste boje čiji sam prednji deo sve vreme nervozno stezao desnom rukom. Ipak, činjenice su bile činjenice. Neko je danima pokušavao da mi dođe glave.

„Oduvek sam maštao o tome kako umirem kraj bazena, opušten, na ležaljci, držeći voljenu osobu za ruku. To je smrt dostojna jednog pisca! A ne ovo! Ovo je mučenje! Pomagajte!“ rekao sam gledajući Mileta pravo u oči i bučno se spuštajući u fotelju koja je stajala naspram njegovog stola. „Znam dobro i ko stoji iza svega!“ – nastavio sam. „Iskreno, veoma sam se iznenadio kada sam ga ugledao na terasi kafane Staro Bure u Bulevaru. Prvo nisam bio siguran da li mi se priviđa ili je to zaista on, ali čovek koji je sedeo za stolom je izgledao isto kao on! Raščupana proseda kosa, neobrijana brada, garderoba koja nije priličila ni tom vremenu a ni mestu… Podsećao je na nekog ćaknutog naučnika ili kompozitora obuzetog kreativnim ludilom. Opet, dosta ljudi sličnog opisa šeta ulicama grada, ali taj orlovski nos je nedvosmisleno potvrdio da je to on! Glavom i bradom, za stolom kafane Staro Bure, sedeo je Jovan Poskoković!“

„Čoveče, ne ljuti se.“ mrmljao sam pokušavajući da izvučem cigaretu iz paklice dok su mi se ruke tresle.

„Čoveče, ne ljuti se?“ zbuljeno je ponovio inspektor Mile, zapisujući sve što bih izgovorio.

„Da! Čoveče, ne ljuti se!“ ponovio sam. „Obećao mi je u snu da će me pratiti i uvek biti par polja iza mene… čekaće da pogrešim, kako bi me pojeo! Am!“ uzviknuo sam skočivši iz fotelje ka inspektoru koji je podigao glavu i smireno mi olovkom pokazao da sednem na mesto.

„A motiv? Zašto bi taj Jovan Poskoković želeo da vas ubije?“ upitao je ozbiljno.

„Stvar je veoma jasna! Napisao sam knjigu. Napisao sam sjajnu knjigu! Glavni junak dobija nasledstvo i odlazi na selo, pošto mu je život u gradu potpuno dosadio. Tamo se u njega zaljubi jedna dobra, lepa, poštena devojka ali seljanka… znate već na šta mislim… nije ona baš seljanka – seljanka, ali je ipak sa sela. Moj junak je tu odbije, ona se razočara, ima tu još neki zaplet, ali on se vraća u grad, ona se u međuvremenu udaje i postaje prava gradska dama… Svi su oduševljeni njenim izgledom, držanjem, manirima. Svi žele da se druže sa njom, da budu na njenim čajankama, balovima! Moj junak tada shvata da je očajnički zaljubljen u nju! Odlazi kod nje, na kolenima je moli ali ona je hladna, odbija ga! On je očajan, preklinje, traži, zahteva! Ali njeno ne je NE! Tanja Simonović je žena sa karakterom! I onda, na kraju, Jovan Poskoković umesto da ode na planinu i tuguje – kako sam mu  namenio, on dolazi u grad, rešen da me ubije! Kaže, nezadovoljan je sudbinom koju sam mu ispisao na preostalim stranicama romana! Kaže da su mogli da budu srećni, da nisam imao pravo da ih razdvojim! Kaže da će me pojesti kao figuricu!“

„Am!“ reče sad pa Mile i skoči ka meni a potom poče i glasno da se smeje videvši da sam se baš prepao. „Da odeš ti u Udruženje književnika? Verujem da će oni uspešno razrešiti taj tvoj ljubavni trougao!“ predložio je ozbiljno. Ćutali smo. Nije mogao više da izdrži. Počeo je glasno da se smeje. „A šta misliš da napišeš drugi deo i nek se njih dvoje tu pomire! Eto ideje pisac!“ rekao je i ustao kako bi me ispratio iz kancelarije iako sam ja i dalje sedeo u fotelji.

Ustao sam, nezadovoljan što me uopšte nije shvatio ozbiljno.

„Voleo bih da Vas neko pokuša da ubije, znali biste onda kako mi je.“ rekao sam mu razočarano. Otvorio je usta kako bi mi odgovorio, međutim, umesto reči inspektor Mile mi je uputio tup pogled i srušio se na pod kao kula od domina. Uspaničeno sam dozivao u pomoć, ali pomoći mu nije bilo. Inspektor Mile je bio ubijen u svojoj kancelariji a jedini osumnjičeni sam bio ja.

Na osnovu zapisnika koji je inspektor vodio prilikom našeg razgovora, zaključili su da je najbolje da uhapse i mene i Jovana Poskokovića. Jovan se nije opirao. Čak je, kako kažu, i sarađivao. Prilikom saslušanja je izjavio kako je on samo pijun u rukama Velikog mozga iliti – mene. Tvrdio je da volim da se igram Boga i krojim sudbine drugih ljudi. Pošto je svoje sulude tvrdnje potkrepio raznoraznim skicama, šemama i slikama, brzo su nas osudili. Moje izjave da sam nevin, kao i objašnjenje da Jovan Poskoković sve priča iz čiste pakosti zato što ga je Tanja Simonović odbila i ostavila, a što je smatrao isključivo mojojm zaslugom, nisu prihvaćene.

Mesecima sam ga izbegavao u zatvoru. Mogao sam da razumem njegov bes i želju da mi se osveti, ali ubiti nedužnu osobu i mene, nevinog, povući za sobom, je ipak bilo previše. Ja sam ga stvorio da bude čovek a ne kukavica, ubica!

Razmišljao sam dugo šta da radim. Na kraju sam rešio da napišem novi roman u kome bih pokušao sve da razrešim i vratim Jovanu Poskokoviću Tanju Simonović.

Početkom proleća sam počeo da pišem. Bio sam srećan, ispunjen nekom nadom da ću posle dužeg vremena učiniti nešto kako treba.

„Tanja Simonović vam je stigla u posetu.“ obavestio me je čuvar jednog letnjeg podneva. Bio sam srećan što je vidim. Na sebi je imala usku crnu haljinu,  bisernu ogrlicu, crni šešir i naočari za sunce.

 „Tanja Simonović!“, uzviknuo sam, „Moja Tanja Simonović! Zaista sam srećan što Vas vidim!“

 Pružila mi je ruku a potom skinula šešir i naočari.

„Aleksandre Mihajloviću, znam sve o Vašim planovima!“ rekla mi je ljutito i dodala: „Zamoliću Vas da stanete sa pisanjem knjige. Nemojte smišljati neki srećan kraj i nemojte me vraćati u selo sa Jovanom Poskokovićem. Ja njega više ne volim i ne želim da idem. Srećna sam ovde!“

„Ali, ali…“ počeo sam da mucam.

„Činjenica je da sam ga volela i da sam bila ljuta na Vas što ste nas rastavili, ali nemojte ponavljati grešku. Nemojte se igrati našim sudbinama!“

„Ali, ali kako je…“ pokušavao sam da objasnim ali mi nije dozvolila. Približila mi se i pogledala me u oči.

„Aleksandre Mihajloviću, obećavam Vam da ću biti precizna! Ovaj put neću promašiti!“

Gledao sam je u čudu. Nije mi bilo jasno. Uzela je šešir i naočari sa stola.

 „Poseta je završena“ rekla je hladno, okrenula se i otišla.

  Izašao sam napolje kako bi me ogrejalo sunce.

 „Kako god živeo – samo da živiš! Kako god živeo – samo da živiš!“ mrmljao sam reči jednog ruskog pisca dok sam prilazio Jovanu Poskokoviću koji je u uglu dvorišta sam sa sobom igrao Čoveče, ne ljuti se.