Bile su to godine koje pominjemo sa mešavinom jeze i nostalgičnog osmeha, kao kada se sećamo preležanih boginja. Devedesete. Vreme kada je inflacija trčala sprint brže od najbržeg sprintera, a nemačka marka bila stabilnija od bilo koje institucije u državi. U tom i takvom istorijskom trenutku, nakon osam meseci lutanja po nekom drugom fakultetu, čije ime nećemo pominjati iz pristojnosti i želje da zaboravim mladalačke zablude, shvatila sam da je đavo odneo šalu. Svet je bio surov i ja sam donela jedinu, za mene, tada, logičnu odluku, povlačenje u porodičnu bazu. Vratila sam se kući, u Suboticu, u sigurnu luku roditeljskog doma i Ekonomskog fakulteta.
Logika je bila jasna, ako već svet propada, najbolje je studirati ekonomiju da bismo stručno umeli da objasnimo zašto nemamo za hleb… A i mama kuva najbolje.
Moj povratak je dočekan sa olakšanjem, a ja sam se odmah bacila na ozbiljno studiranje, što je u prevodu značilo ispijanje kafa i prikupljanje urbanih legendi o profesorima. Najčešća legenda, ona koja se prenosila šapatom kao tajna o zakopanom blagu, ticala se ispita iz stranog jezika. Slušaj, govorili su mi stariji studenti, kod njega se ne pada. Kod njega ne položiš, samo ako ne dođeš.
Ohrabrena tim podacima, na prvi ispit sam otišla posle mesec dana, sa znanjem koje se moglo meriti u miligramima. Računala sam na šarm, na sreću, i na tu čuvenu profesorovu blagonaklonost. Ušla sam u amfiteatar puna lažnog samopouzdanja koje krasi samo potpune neznalice. A onda su se vrata otvorila, profesor je stao za katedru i izgovorio rečenicu koja je srušila moj svet, Kolege, vadite papire. Biće diktat.
Diktat? U tom trenutku sam shvatila dubinu svog ponora. Ne samo da nisam znala reči, nisam bila sigurna ni u osnovno pismo. Da li se ovaj jezik piše latinicom? Ćirilicom? Klinastim pismom? Moja olovka je lebdela nad papirom, neodlučna. Dok je on diktirao rečenice koje su meni zvučale kao nasumični zvuci, ja sam crtala neke oblike koji su mogli biti bilo šta. To je bio moj kraj.
Povratak kući bio je hod po trnju. Otvaram vrata, a tamo, scena iz idiličnih porodičnih serija. Moj otac, najbolji od svih očeva, sedi za stolom. Ispred njega flaša domaće rakije, one „za posebne prilike“, i dve čašice. Lice mu sija ponosom. Evo je moja studentkinja! uzviknuo je, već hvatajući flašu. Hajde, reci, je l’ devet ili deset? Znam da si skromna, ali nemoj da lažeš. Gledala sam ga, a knedla u grlu je bila veličine teniske loptice. „Tata… pala sam,“ procedih. Tišina. Otac je spustio flašu. Osmeh mu je ostao zaleđen. „Šta si rekla?“ „Pala sam. Diktat… nisam znala…“ „Pala?“ ponovio je, kao da sam rekla da sam upravo sletela sa Marsa. „Na stranom jeziku? I u mojoj generaciji se na tom ispitu padalo samo sa stolice!“ Nije mi verovao. Mislio je da ga zavitlavam. Trebalo mu je tri dana da prihvati da njegova ćerka nije savladala prepreku koju su prelazili i fikusi u hodniku fakulteta.
Prošlo je neko vreme. Došao je maj. Čula sam da postoji mogućnost da se polaže u neformalnom roku. Odeš kod profesora u kabinet, on te pita par rečenica, i to je to. Savršen plan za ispravljanje nepravde.
Spremila sam se kao za prijem kod kraljice. Došla sam pred kabinet, srce mi je lupalo kao bubanj. Kucam. Ulazim. Profesor sedi, pije kafu i gleda kroz prozor. „Izvolite, koleginice?“ pita on, iznenađen mojom pojavom. „Konsultacija?“
„Profesore, ja bih… ja bih da polažem. Čula sam da može sada, u maju…“ Gledao me je dugo.. „Da polažete sada?“ upitao je. „Da,“ rekoh hrabro.
Onda se nagnuo napred, poverljivo. „Recite mi, koleginice,“ počeo je ozbiljnim tonom, „jeste li vi, možda, dobrovoljac na ratištu?“
Pitanje me je pogodilo kao grom. Trepnula sam. Ratište? Ja? Koja se plašim i kad mi ulje u tiganju zacvrči? „Molim?“ izustih, već uveliko zbunjena. „Ne, profesore. Nisam dobrovoljac.“
On je klimnuo glavom, kao da briše jednu opciju sa spiska. Ali nije odustajao. Ponovo me je odmerio, ovaj put malo drugačije. „Aha. Razumem. Onda… jeste li trudni?“
Zenice su mi se proširile. Trudna? Ja samo hoću šesticu, a ne porodiljsko bolovanje! „Nisam,“ rekoh tiho, osećajući kako mi obrazi gore. „Nisam ni trudna.“
Profesor se zavalio nazad u stolicu. Čarolija je nestala. Pogled blage zainteresovanosti zamenio je pogled birokratske dosade. „E, pa onda, koleginice,“ rekao je, šireći ruke u znak nemoći, „žao mi je. Ovo je vanredni rok isključivo za dobrovoljce sa fronta i za trudnice. Vi se ne uklapate ni u jedan profil.“ Pokazao mi je rukom prema vratima. „Vidimo se u junu. Sa ostalim civilima.“
Izašla sam iz kabineta ošamućena. Nisam heroj, nisam buduća majka, samo sam nesuđeni ekonomista koji ne zna kad je ispitni rok.
Ali prava drama me je čekala kod kuće. Ulazim u stan, a tamo, dežavu. Mama i tata stoje na istom mestu. Na stolu ista flaša rakije. Iste tri čašice. I isti, široki, ponosni osmesi puni nade. Čim me je video, ruka mu je krenula ka zatvaraču. „Evo te!“ uzviknuo je veselo. „Je l’ pala devetka ili desetka? Spremili smo zdravicu!“
Stajala sam na vratima, gledajući sliku roditeljske vere koja prkosi svakoj logici i statistici. Gledala sam rakiju koja je čekala da proslavi moj nepostojeći trijumf. I u tom trenutku, srce mi se steglo. Ne zbog mog neznanja, ne zbog profesora i njegovih bizarnih kriterijuma. Bilo mi je žao tate i mame.
Bilo mi je žao dvoje ljudi koji u ludilu devedesetih, u opštem beznađu, tako očajnički žele da imaju razlog za slavlje. Koji veruju da je njihova ćerka pametnija od sistema. Koji su celo prepodne sedeli i čekali taj trenutak da kucnu čašicu o čašicu i kažu: „Bravo.“
„Tata…“ počela sam, a glas mi je podrhtavao više nego na ispitu. „Nije… nije bilo ispita.“ Ruka na flaši se zaustavila. „Kako nije?“ „To je rok… za dobrovoljce i trudnice. A ja… pa, znaš.“
Spustio je ruku. Sjaj u očima se ugasio, ali samo na sekund. Onda je uzdahnuo, duboko, očinski, i ipak odvrnuo čep. „Pa dobro,“ rekao je, sipajući rakiju u čaše. „Bolje što nisi ni jedno ni drugo. A fakultet… fakultet neće pobedeći. Ali hajde mi da popijemo, da ne ureknemo.“
Popili smo tu rakiju. Pekla je, ali je grejala. U godinama koje su dolazile, često smo degustirali tu istu rakiju raznim povodima, za diplome, rođendane, svadbe, njihove unučiće. Ali te večeri, dok smo sedeli u tišini subotičkog stana, rakija nije imala ukus slavlja nego odrastanja i saznanja da ponekad, čak i kad ne položiš iz prve, roditeljska nada u tebe ne prestaje.
Ostavite odgovor