U onom blaženom, pre-roditeljskom dobu, moj suprug Bane i ja smo, kao i svi mladi parovi, gajili iluzije. Verovali smo, na primer, da ćemo biti savršeni roditelji. Moderni, ali sa autoritetom. Puni razumevanja, ali sa jasnim granicama. Naše dete, zamišljali smo, biće plod naše velike ljubavi i još većeg pedagoškog talenta – pametno, kreativno, poslušno i, naravno, neizmerno srećno.
I, u početku, činilo se da nam se san ostvaruje. Naša ćerka Jovana bila je dete kao iz priručnika. Pametna, nasmejana, radoznala. Sa tri godine znala je celu „Riznicu“ čika Jove Zmaja napamet, i to ne samo pesmice, već i one prozne delove sa naravoučenijem. Dok su druga deca slagala kocke, ona je crtala čitave svetove, svaka žvrljotina imala je svoju priču, svoju logiku. Slušala je bajke otvorenih usta, upijala svaku reč, pamtila svaki detalj. Bane i ja smo pucali od ponosa. Gledali smo je kako raste u pametnu, svestranu, zainteresovanu devojčicu i tapšali jedno drugo po ramenu. „Vidiš“, govorili smo, „ipak smo talentovani za ovo.“
Ah, ta slatka, naivna zabluda. Jer, zaboravili smo na jednu ključnu komponentu dečijeg uma: maštu. A Jovanina mašta nije bila tek povremeni izlet u svet fantazije. Bila je to moćna, suverena sila, paralelni univerzum sa sopstvenim zakonima, stanovnicima i, na našu veliku žalost, sopstvenom, prilično mračnom dramaturgijom.
Prvi znaci da nešto nije u skladu sa našim idealnim planom pojavili su se u njenim pozorišnim poduhvatima. Ona i njena najbolja drugarica Maša, dete naših kumova i saborac u svim kreativnim poduhvatima, neprestano su smišljale i izvodile predstave za nas, odabranu publiku. Scenario, režija, kostimografija (uglavnom sastavljena od mojih ešarpi i Banetovih starih košulja) – sve je bilo njihovo delo. Mi bismo sedeli na kauču, spremni da aplaudiramo, a one bi, sa smrtnom ozbiljnošću, započele svoj komad.
Problem je bio u žanru. Jovana i Maša nisu gajile sklonost ka komediji ili, ne daj bože, srećnim završecima. Ne. Njihov opus pripadao je isključivo žanru teške, nordijske tragedije. U njihovim predstavama, glavne junakinje, koje su uvek same igrale, bile su princeze, vile, ili ponekad, iz nekog razloga, sirote pastirice. Ali njihov status nije bio bitan, jer je ishod uvek bio isti: smrt. I to ne bilo kakva smrt. Bila je to uvek nasilna, dramatična, prerana smrt.
U jednoj predstavi, bile su dve sestre princeze koje je pojeo troglavi zmaj. U drugoj, bile su dve dobre vile koje je zla veštica pretvorila u kamen. Apsolutni hit sezone bila je predstava u kojoj ih je, kao Snežanu, otrovala zla maćeha (na ovom mestu bih uvek uputila značajan pogled ka Banetu). Kraj je uvek bio isti. Njih dve bi, posle kraćeg ili dužeg monologa o nepravdi sveta, pale na tepih kao pokošene, izbacile jezik i ostale da leže mrtve, očekujući gromoglasan aplauz.
Mi smo u početku aplaudirali, pomalo zbunjeni. „Divno, dušo, divno! Samo, zar princeza nije mogla da pobedi zmaja?“, pitala bih ja. „Ne,“ odgovorila bi Jovana odlučno. „Zmaj je bio mnogo jači.“
Posle pete predstave koja se završila dvostrukim fatalnim ishodom, Bane i ja smo počeli da se brinemo. „Bane, ovo nije normalno,“ šaputala sam mu jedne večeri, dok su beživotna tela naših malih glumica još uvek ležala na tepihu. „Zašto uvek moraju da umru? Gde je nestao onaj deo ‘živeli su srećno do kraja života’? Naše dete ima mračniju viziju sveta od Dostojevskog.“ „Ma, pusti je, Bojana,“ tešio me je Bane. „To je samo faza. Kreativno izražavanje. Bolje i to nego da gleda crtaće po ceo dan.“
Ali faza se nastavljala. Vrhunac naše pedagoške anksioznosti dogodio se jednog popodneva u parku. Šetali smo na pristojnoj udaljenosti iza Jovane i Maše, pretvarajući se da ne prisluškujemo. One su, naravno, smišljale scenario za novi komad. „…i onda,“ čuli smo Jovanin glas, „kada smo pojeli otrovne jabuke, padosmo u večni san.“ „A princ?“, pitala je Maša. „Nema princa“, odgovorila je Jovana odlučno. „Princ je otišao u drugi grad.“
To je bila kap koja je prelila čašu. Bane i ja smo se pogledali. Dosta je bilo. Prišli smo im, sa lažnim, veselim osmesima na licima. „Ćao, devojčice! O čemu tako lepom pričate?“ „Pravimo novu predstavu“, rekla je Jovana ponosno. „Umiremo na kraju.“ „Divno, dušo“, rekla sam. „Ali, znaš, palo nam je na pamet… a da probate jednom da… pa, da ne umrete? Da, na primer, pobedite? Ili da se probudite iz tog večnog sna?“ Jovana nas je pogledala kao da smo predložili da se Sunce okreće oko Zemlje. Lice joj se smračilo. Oči su joj se napunile suzama. „Ali… ali onda predstava neće biti zanimljiva!“, jecala je. „Hoće, hoće, biće super!“, ubeđivali smo je. Videla je da smo neumoljivi. Posle kraćeg pregovaranja, kroz suze je izustila kompromisno rešenje koje nas je potpuno porazilo: „Dobro! Nećemo umreti! Ali… možemo li onda barem da budemo mnogo, mnogo bolesne?“
Šta da radite? Pristali smo. Bolest je, složili smo se, ipak napredak u odnosu na sigurnu smrt. Poraz nas je boleo, ali tešili smo se da je to mala pobeda za optimizam. Dok smo se mi bavili analizom ovog pedagoškog neuspeha, Jovana je otrčala do jednog velikog drveta duda u parku. Stajala je tamo i radila nešto rukama, kao da odvezuje neki nevidljivi čvor. „Jovana, šta to radiš?“, viknula sam. Okrenula se prema nama, ozarenog lica, zaboravivši na malopređašnju tragediju. „Odvezujem konje!“, viknula je veselo. „Kakve konje, sunce?“, pitali smo, prilazeći joj. „Pa moje konje! Amadeusa i Sabrinu!“, odgovorila je, kao da je to najočiglednija stvar na svetu. „Bili su vezani za drvo dok smo mi pričali. Sad idemo kući.“
Bane i ja smo se pogledali. Pored drveta, naravno, nije bilo ničega osim trave i nekoliko golubova. Ali Jovana je sa takvom sigurnošću pričala o svojim konjima da smo na trenutak i sami pogledali malo bolje, da proverimo da ih možda nismo prevideli. Nije ih bilo. To je bio dan kada su se Amadeus i Sabrina, dva prelepa, ali potpuno nevidljiva konja, zvanično uselila u naš život.
U početku, bilo je simpatično. Amadeus i Sabrina bili su tema njenih crteža, junaci njenih priča. A onda su postali stvarni. Stvarni u onom zastrašujućem, opipljivom smislu. Jedne večeri, dok sam je smeštala u krevet, posle priče za laku noć i poljupca, videla sam je kako se saginje i šapuće nešto ispod kreveta. „Jovana, sa kim to pričaš?“, pitala sam. Ona je podigla prst na usta, sa izrazom krajnje ozbiljnosti. „Pst, mama! Pa zar ne vidiš da Amadeus i Sabrina hoće da spavaju? Umorni su. Tiše pričaj.“
Pogledala sam ispod kreveta. Naravno, tamo su bili samo kutija sa starim igračkama i jedan zaboravljeni par čarapa. Ali Jovana je bila toliko uverena u njihovo prisustvo, toliko zabrinuta za njihov mir, da sam i sama počela da šapućem. Te noći, kada sam izašla iz njene sobe, zatekla sam Baneta u hodniku. Imao je isti onaj izraz lica kao i ja – mešavinu potpunog čuđenja i rastuće panike. „Bane“, prošaputala sam. „Imamo konje. Ispod kreveta.“ „Znam“, odgovorio je on. „Čuo sam.“ Stajali smo tako u tišini, dvoje odraslih, inteligentnih ljudi, potpuno poraženi od strane dva imaginarna konja. Naša briga je polako prelazila iz kategorije „slatka dečija mašta“ u kategoriju „treba li da konsultujemo stručnu literaturu? Ili možda direktno stručnjaka?“.
Amadeus i Sabrina postali su nevidljivi, ali vrlo zahtevni članovi naše porodice. Morali smo da pazimo da ne zatvorimo vrata prebrzo, da im „ne priklještimo rep“. Za večerom, Jovana bi ponekad ostavljala parče šargarepe na ivici stola za njih. Kada bismo išli u šetnju, morali smo da pravimo pauze da se oni „odmore i napasu“. Bane i ja smo igrali tu igru, nevoljno, ali nismo imali izbora. Svaki pokušaj da se Jovani objasni da konji ne postoje završavao se potocima suza i optužbama da smo bezosećajni i da ne razumemo ništa. Bilo je lakše prihvatiti postojanje Amadeusa i Sabrine nego se suočiti sa Jovaninim slomljenim srcem.
Vrhunac ove kolektivne porodične halucinacije, trenutak koji će zauvek ostati urezan u anale našeg braka, dogodio se jednog nedeljnog popodneva. Vraćali smo se sa Palića. Bio je lep dan, Jovana je bila mirna na zadnjem sedištu, i mi smo se na trenutak opustili, pomislivši da su konji možda odlučili da ostanu na jezeru. A onda, negde na pola puta do Subotice, sa zadnjeg sedišta začuo se zapovednički glas: „Usporite! Usporite!“ „Zašto, dušo? Šta je bilo?“, pitala sam je, gledajući u retrovizor. „Pa Amadeus i Sabrina!“, objasnila je Jovana sa prizvukom panike. „Trče pored auta, ali umorili su se! Ne mogu da nas stignu! Morate da vozite sporije!“
Bane je pogledao mene. Ja sam pogledala njega. U njegovim očima video sam vapaj za pomoć. Pokušao je sa diplomatijom. „Ali, Joco, konji su sigurno ostali na Paliću. Ili su otišli prečicom kroz šumu. Oni su brzi.“ „Nisu! Evo ih, trče pored mog prozora! I umorni su! Molim vas, usporite! Sabrina će da se saplete!“ Njen glas je već bio na ivici plača.
Šta radi razuman čovek, otac, glava porodice u takvoj situaciji? Da li se drži principa, logike, zakona fizike koji kažu da nevidljivi konji ne mogu da trče pored automobila? Ili se predaje pred superiornom silom dečije mašte i suza? Bane je, posle kraće unutrašnje borbe, izabrao ovo drugo. Pritisnuo je kočnicu. Brzinometar je pao sa osamdeset, na šezdeset, pa na četrdeset… „Je l’ ovako dobro?“, pitao je poraženo. „Još malo sporije“, komandovala je Jovana. „Moraju da idu lakim kasom. Da povrate dah.“
I tako smo, dragi moji, preostalih šest, sedam kilometara do Subotice vozili brzinom od trideset kilometara na čas. Trideset. Pretekli su nas biciklisti. Pretekla nas je jedna starica sa cegerima. Verovatno i poneki puž. Automobili iza nas su trubili, vozači su nam pokazivali razne nepristojne gestove, uvereni da smo ili pijani ili potpuno ludi. A mi smo gmizali po putu, u našem autu koji je postao svečana kočija za dva umorna, nevidljiva konja. Bane je sedeo za volanom, gledajući pravo ispred sebe, verovatno razmišljajući o svojoj sudbini. Ja sam sedela pored njega, grizući usnu da ne prasnem u smeh, iako mi je u dubini duše bilo malo i do plakanja. Bili smo taoci mašte sopstvenog deteta.
Amadeus i Sabrina ostali su sa nama još neko vreme. A onda su, jednog dana, jednostavno nestali. Kao što su se niotkuda pojavili, tako su i otišli. Jovana ih više nije pominjala. Verovatno su se, kako to biva sa izmišljenim prijateljima, preselili u maštu nekog drugog deteta kojem su bili potrebniji. Osetili smo ogromno olakšanje. Kuća je odjednom postala prostranija, a vožnja automobilom znatno brža.
Ali, iako smo tada bili istinski zabrinuti, iako smo vodili duge razgovore o granicama mašte i stvarnosti, danas se te epizode sećamo sa neverovatnom nežnošću. Sećanje na Amadeusa i Sabrinu ostalo je kao dokaz o jednom magičnom periodu, o snazi dečijeg uverenja koje može da natera odrasle da uspore, da se osvrnu, i da prihvate da postoje svetovi mnogo čudesniji od našeg, logičnog i predvidivog. I svaki put kada vidim nekog konja, ne mogu a da se ne nasmešim i ne pomislim na ona dva, najlepša, najbrža i najstvarnija konja koja su ikada kaskala pored našeg starog auta na putu od Palića do Subotice.
Ostavite odgovor