Tačno vreme

Postoje razne teorije o vremenu. Fizičari tvrde da je vreme relativno, a Švajcarci da je apsolutno i da se savršeno može spakovati u ručni sat. Međutim, duboko sam ubeđena da ni Albert Ajnštajn ni najbolji ženevski satari nikada nisu upoznali naše prijatelje Nišiće. Da jesu, verovatno bi spalili sve svoje diplome i priznali poraz pred ovim neobjašnjivim, nadrealnim prirodnim fenomenom.

Nišići i mi se družimo skoro dve decenije. To je dvadeset godina apsolutnog, hroničnog kašnjenja. Za njih, zakazano vreme nikada nije bilo obaveza, to je uvek bila tek jedna neobavezujuća sugestija oko koje se može pregovarati. Kada se dogovorimo da idemo u bioskop, oni redovno stižu tačno na najavnu špicu, taman na vreme da nas zadihani podižu sa sedišta. Kada idemo u kafić, konobari već uveliko dižu stolice na stolove i ispiraju krpe za pod kad se oni pojave. Ali, oni su toliko jedinstveni, toliko šarmantni, topli i dragi ljudi, da im čovek jednostavno mora oprostiti svaki izgubljeni minut.

Ipak, vrhunac njihovog poimanja prostora i vremena, njihovo pravo životno remek delo, desilo se davnih godina kada su zakasnili kao domaćini.

Bili smo pozvani kod njih u goste i, vođeni nekim suludim, početničkim optimizmom, rešili smo da stignemo tačno na vreme. Došetali smo do njihove kuće koja je u blizini našeg stana. Sunce je sijalo, ptice cvrkutale, a mi, tačni kao japanska železnica, stigosmo pred njihova vrata.

Zazvonili.

Čekamo. Tišina. Zvonimo opet. Još duža tišina. Gledamo se u čudu. Da nismo promašili dan? Ne, danas je taj dan. Da nismo pogrešili kuću? Teško, dolazimo ovde godinama.

Stajali smo tako pred vratima punih deset minuta. A deset minuta stajanja pred tuđim zaključanim vratima sa dvoje male, nestrpljive dece koja svake tri sekunde pitaju „A kad ćemo da uđemo?“, traje otprilike kao jedno godišnje doba. Okretali smo se levo, desno, zavirivali kroz kapiju, istezali vratove. Nema ih. Nigde žive duše.

Kada kasnite u bioskop, to je manjak organizacije. Kada kasnite u kafić, to je loša procena u saobraćaju. Ali kada zakasnite u rođenu kuću u kojoj vas čekaju gosti, to je čista avangarda. Znači, naši dragi prijatelji su uspeli da prevaziđu sami sebe.

Pošto mobilni telefoni u to vreme još nisu bili produžetak naših ruku, Bane je iz džepa izvadio hemijsku olovku, i na neki zgužvani komad papira ispisao poruku:

„Dragi naši, umesto vas, poljubili smo vrata.“

I taman kada smo se okrenuli i napravili prvi korak ka našoj ulici, pomirivši se sa sudbinom da ćemo kafu ipak piti u sopstvenoj dnevnoj sobi, začula se buka.

Pogledamo niz ulicu, a tamo, prizor dostojan akcionih komedija. U blagom oblaku ulične prašine, trče naši dragi Nišići. Sve troje. Trče u čoporu, rumeni u licu kao sveže kuvani rakovi, zadihani, obliveni znojem. Mašu rukama iz daljine kao brodolomnici koji su nakon mesec dana na pučini konačno ugledali kopno.

Još sa trideset metara udaljenosti počelo je njihovo čuveno horsko opravdavanje: „Izviniteeee! Jao, izvinite! Gužva! Nepredviđene okolnosti! Sat nam je stao! Nećete verovati šta nam se desilo!“

Stigli su do nas boreći se za vazduh, sa prepoznatljivim, širokim osmesima punim apsolutnog, iskrenog kajanja.

Gledala sam ih onako zajapurene. I šta da radiš u takvom trenutku? Da se ljutiš? Da im držiš moralno predavanje o bontonu, tačnosti i poštovanju tuđeg vremena? Nema šanse. Pogledaš te ljude, nasmeješ se od srca, pocepaš poruku na papiriću i uđeš unutra da konačno popiješ tu kafu. Jer, na kraju krajeva, šta ti vredi sva tačnost ovog sveta, ako u životu nemaš prave prijatelje sa kojima vredi malo i zakasniti.