[АНТИ-ХАИБУН]
ПРВА СОБА
Негде, на крај сумрачног подграђа вукојебине вашаришта, где нема ничега, све шугаво и гуши мирис каљаве пећи, седим. Странац скида шешир. „Шта пијете, господине? Частим. Дошао сам…”, изусти, па заћута. Посматрам га кроз полумрак. Скупо одело носи и ланац златни са крстом големим што се непристојно клати по стомаку. На руци бројаница, испод ње — црни нокти. Такав жене са вашаришта мами, удварач стари. Али, супротно очекивању, није био бучан ни распојасан; није са врата загаламио: „Шта пије кафана?”, није певао „Бафана, Бафана“. Био је тих и ћутљив. „Дозволићете да запалим?”, упита тихо. Стиже и друга ракија, брља која пече џигерицу. „Попићемо још по једну, господине”, узвратих му, док се дим дизао ка чађавом плафону.
Скупо одело.
Златни крст на грудима —
и црни нокти.
ДРУГА СОБА
Странац је рекао „Живели!”, гледајући празно. Големи засун што му се клати од врата до дроба док испија брљу почео је да ми боде очни нерв. Али, живели. Он сад рашири руке као лабуд крила, па поче да буди неку прастару веселост, кикот који је загребао по мом сопственом крику у грлу. Пописмо трећу и четврту чашу час ћутећи, загледани у таваницу, час наглас размишљајући о животу. Са петом ракијом почео је да ми прича о неким људима које познаје.
Испод ревера —
искрзани шавови
злата и брље.
ТРЕЋА СОБА
„Брате, ја те љубим, јер немам никог осим тебе”, изненада ме прекиде, ухваћен у загрљај шесте ракије. „И веруј, богат сам овде, богат брате, на крају вашаришта где се сиротиња беде гади.” Са седмом ракијом провали из њега најжаркији, горди понос. Вади телефон, каже: „Сад ћу да ти покажем фотку да видиш бре каквог ја наследника имам. Мој син, исти Кнеле!”. И гледам — дечак од петнаест година, наг до појаса, са нешто вретенастих младићких мишића у развоју и две девојчице од тринаест уз њега. Избија јасно страх од мрака у тим дечјим очима. Стиже и осма ракија, а дечак на слици заиста личи на Кнелета. Иста кајла о врату и исти осмех који је једном већ нестао. И све око нас почиње да личи: и ове ракије што пијемо, и наши дани пепељасти. „Добар си ти човек, брате”, понавља странац.
Угашен екран —
дечак и девојчице
чувају мрак.
ЧЕТВРТА СОБА
Низ грло клизи девета ракија, тешка и мукла. Екран телефона поново запева у странчевој руци, бљеснуше цифре. Гледа час сина час бројеве. Смеје се и грчи у исти мах, док му се коначно лице развуче у гротескну гримасу олакшања, па лупи шаком о каљаву пећ. „Легло ми у кладионици! Изашло, брате!”, заурла. И ја сам скакао с њим, мада ме се није тицало. И штапом кривим сам лупао по столу. Бафана, Бафана! Странац широм отвара очи и први пут гледа ка шанку. „Шта пијеш, брате? Шта пије кафана?”, виче оно што је целу ноћ ћутао.
Кладионица.
На дну празне чаше још
име синовљево.
Ostavite odgovor