Шприцери, келнери, кафане

ШПРИЦЕРИ, КЕЛНЕРИ, КАФАНЕ

„Како смо се надали , добро смо се удали.“

  Тако је на моје питање о томе шта се десило на суду, одговорио мој комшија. Нећу да одајем његово име. Ето, зваћу га чика Сава. Дакле, чика Сава је и по изгледу и по темпераменту био типични Лала. Лала каквог у вицу приказују. Мали, дежмекаст, чини ти се да се котрља, а не да хода сокаком. На глави му је шешир, обода ни великог ни малог чији положај на чика Савиној глави одсликава његово расположење и додатно објашњава његове речи. Ако хоће да истакне озбиљност ситуиације, он намакне шешир на очи и намршти обрве. Ако жели да покаже да се добро провео кад кума на слави, он затури шешир на потиљак и рашири руке. Кад предњи крај само мало подигне  и спусти га, будите сигурни да је неког добро намагарчио. Поштовање исказује скидањем шешира, а поздрав, додиром обода са два прста. Неретко га тресне на земљу  не би ли показао своје незадовољство или  истакао бес.  Е, а кад га малко накриви и подигне једну обрву… жене, чувајте се.

 Седимо тако у летње предвечерје, у башти кафића и пијемо шприцер. Од Банатског, наравно. Питам га, тек да би покренуо разговор, какав шприцер највише воли. 

„Да је ‘ладан и да га има млого“, каже чика Сава и намигне ми. „Шприцер ти је најбоље пиће“, констатује,  „ми смо кад Тајде у кафану пили по два дана и две ноћи, а да се не опијемо. Ал’ је Тајда био мајстор!  Кад види да попушћамо, а он га утањи. Кад песма и разговор престанеду, ондак сипа више вина а мање соде.“

Дискретно дам знак конобару и он донесе два нова шприцера.

„Јао, дечко, немој то да ми радиш“,  тобож се љути чика Сава што је овај донео ново пиће.

 Конобар, стоји у недоумици. Не би ли поправио ствар пита услужно.

„Па да вам донесем намештај?

„А шта је то?“ сад се прави блесав чика Сава.

„Па, у бокалче вино и у бокалче кисела“,  стрпљиво ће конобар.

„Ма, шприцер нам донеси. Пола вино, пола сода, сад на мој рачун“, подигавши кажипрст, значајно ће чика Сава.

„Е, а немамо соду, само киселу…“,  слегну раменима конобар.

 „Нит правог келнера, нит правог шприцера“, обрати се мени чика Сава.

Иначе, чика Сава ме је касније те вечери упозорио да се не каже конобар него келнер.

 „Келнер мора да има црне панталоне, белу кошуљу и салвет преко руке, да је обријан и мора да ти чита мисли. Добро, дечко донеси. Само да је ‘ладан. И да знаш, то што нудиш се зове гемишт, то пију браћа Хрвати. А има и беванада, то је пола вино, пола вода. То пију Далматинци“, наставио је чика Сава.

  Конобар климне главом, вртећи празну округлу тацну у опруженој руци поред колена, и оде према шанку.

„И, да ти кажем, шприцер се не пије на празан стомак“, сад ће мени, „прво се добро наје’ш, најбоље прасетине или јагњетине, а ондак удариш на шприцер. Ракија је већ друга ствар, ту Србијанцима скидам шешир. Они не пиједу ракију а да не мезетиду. Бар паприку из туршије, зими, или парадајз салату лети, или сира…Али пази“, настави чика Сава и мало подигне предњи крај шешира. „Никад немој да је’ш сира самога, мислим, брез ништа…“ и значајно ме погледа смијуљећи се, покушавајући да докучи јесам ли схватио двосмисленост упозорења.

Први сумрак донесе и први налет комараца. Упали се неонска реклама изнад улаза у кафић: КАФЕ БАР ЛАС ВЕГАС.

„Немаш више праве кафане у село“, рече чика Сава, показавши руком около, намршти се и навуче шешир до рашчупаних обрва. „Само ови кафићи… и јел видиш ти ове девојке? Деца. А како се облачиду… к’о профукњаче, да не кажем курве.“

Ћутим. Шта да кажем?

„’Ајде испричај ми ону причу за инспектора и лож уље“, прекидам краткотрајну тишину и променим тему.

„Хе, хе…“ насмеја се чика Сава и поново за тренутак подигне предњи крај шешира. „Они мислиду да су посисали сву памет кад су завршили школе? Најслађе је кад влас’ превариш. А свака ти влас’ иста. Сви лажеду, и увек су контра нас сељака. Био сам дете, ал памтим оно време пре рата, што кажу за време старе Југославије, па после за време Тита и сад ову демократију. Све ти је то исто“, мало застане и почеша се иза уха, па отпоче.  „Баш сам узор’о последњу њиву у зелдош и потрошио сву ложику из бурета, па реко’ да сипам нафте на бензинску, да ми не остане празан резв’ар, кад ме у велики сокак на ћошак код гвожђаре, з’устави милицајац, то је било још за време Тита, и каже да отворим резерв’ар. Ја се кав чудим и питам оног у цивил  који са некаквим стаклетом са гуменом крушком на крај, вади из резерв’ара гориво,  а оно се жути кав мед, шта то ради. Он каже, друже, проверавам да не сипате у трактор уместо дизела лож-уље.  Тад је ложика била дупло јефтинија од нафте, а ја се све чудим зар то може, а стварно може трактор да иде на лож уље? Питам га већ трећи пут, а он валда мисли како смо ми сељаци глупави, а не зна да сам сви седамнајс’ ланаца узор’о са ложиком… “

Волео је да прича ту добро знану, толико пута испричану причу.

Попили смо већ прилично. Млађи сам па боље подносим попијени алкохол. Чика Сава се помало зајапурио,  затурио шешир на потиљак и наставља са причом. Не прекидам га, слушам, само понекад добацим нешто, да га подстакнем.

“Дал’ се пре боље живило? Па не знам да ти кажем. Није било лако. Није било струје, по воду се ишло на ћошак на бунар, радило се с коњима, против сирка си се борио с мотиком…Ал’ ниси знао за боље па ти и није било тешко. Мислим се нешто у ту моју главу, важно је било да себи удесиш, па је ондак живот леп. Порадиш оно што мора да се уради, мора да се живи,  да се зарађива, а после уживај.  Никад нисам јурио за новцима, нит сам шпар’о. Па нисам Чивутин да бројим новце и да и’ чувам. Новци су да се трошу. Новце и капитал не можеш у гроб да понесеш.”

“ Јеси се кадгод посвађ’о са женом?” питам га.

“Још како. Само са женама не вреди да се свађаш. Језичаре су то. Ја једну, она две. Не можеш да је надговориш. Ондак ми боље да ћутим, да се не расправљам. Она се извиче, истутњи и ућути. Пустим је нек мисли да је по њеним и биће мир у кућу. А ја после терам по мојим.”

“А јеси кадгод преварио жену?”

“Е то не да ти кажем… Никад не смеш да признаш, и кад јеси, кажи нисам. Нек сумља, нек доказива. Нисам, нисам и нисам. И у Бога се куни, само у децу немој, никад. Швалерација јесте слатка, ал’ није добра. Мораш да чуваш породицу… Бијо неки Шацко. Брица. Бриј’о по селу паоре. Узме сандуче са алатом, седне на бецикли и иде по кућама да брија и шиша. Тај је бијо опасан швалераш, сваку је пит’о. Каже ако не питаш, не можеш ни да очекиваш, и у праву је. А кол’ко је батина надобиј’о,  ни сам не зна. Жена се пожали мужу, овај ноћу сачека Шацка, па удри… Шта је било Шацко? Питу га сутра комшије. Каже, сатро сам се на цигљу. Никад се није женио и умро је сам. У Београд у неки старачки дом… и тако. Тешко је са женама, а тешко и брез њи’. Сад ћу да ти испричам и ово. Неки Арса, добар мајстор бијо, код Швабе учио занат. Леп човек, увек чис’, испеглан и жена му била лепа, вредна. Он често иш’о по другим селима опра’љ’о  којешта, највише радио по млинама. И, један дан се врати раније и у’вати жену у швалерацију. Отера он жену и кад га питу Арсо како је брез жене, а он исприча, како је неки човек отер’о жену и до смрти живио срећним животом. Ал’, ‘оћеш. Бијо је слободан Арса иш’о по кафанама, трошио новце немилице, вуко се са певаљкама, пропио се. Пост’о аљкав у пос’о, иш’о изгужван, прљав и необријан и завршио тако што је зими вук’о дрва и угаљ за фуруну у кафану и чек’о да му неко плати пиће.

Мало смо ћутали, а онда чика Сава забаци главу и запева:

“Сини муњо, удри громе, осветли ми пута…”

И лупи шаком о сто тако да  су чаше зазвечале. Придружио  сам се помало стидљиво певајући му терцу, али после друге песме већ сам певао из пуна гласа. Момци и девојке око нас испочетка су се помало зачуђено окретали, али убрзо се упустише у разговор или слање порука са мобилних телефона.

“Ово сам највише вол’о!  Да дочекам мало напит зору у кафану”, рече чика Сава, забаци шешир назад на потиљак и рашири руке док се са истока беласало небо. “Добар си певач” похвали ме, “твој ћале није знао да пева, али је био добар другар. А јел памтиш деду?”

“Памтим”, одговорих.

“Деда ти је био прави господин, гос’н Мирко. Писмен човек, радио на општину. Мислиш да би ја седијо с тобом вечерас да ти не знам порекло? Е, мој брајко, у село се све зна и добро и лошо. И зото чувај добар глас. “

Исписмо и последњи шприцер и кренусмо кући. Сат са црквеног торња откуцао је пет. Време неумитно пролази. Нема више правих кафана нити келнера. Нема више правих шприцера. Али, ето, постоји још понеки прави Лала.