КЛИКЕРИ
Саша је са сином прилазио својој родној кући. Ујна га је замолила да јој поправи капију. Остала је сама у кући у којој се и он родио. Већ је трећа година како је ујак преминуо.
„Шта, немам интернета!“, узвикну његов син изнервирано.
„Врло могуће да овде нема домета“, мирно му одговори Саша.
„Како нема? Зашто ми то ниси рекао? Не бих пошао да сам знао.“
„Није имао ко да те чува, сећаш се. Мама је отишла на пут, а ниси могао да останеш сам у кући цео дан.“
Иван бесно прекрсти ручице на грудима.
Ујна Нада им се обрадовала. Љубила је дете у косу и миловала га док се он држао уз оца. Сели су у дворишту, на дрвену клупу поред стола прекривеног старом мушемом избледелих црвено-белих квадрата. Ујна је изнела кафу, сок и слатко у малој стакленој чинији. Од када Саша све то није видео!
Иван је ћутао. Телефон без интернета час је остављао на сто, час поново узимао.
„Тата, мени је досадно.“
„Знам, сине, али морамо остати до вечери.“
„А шта ја да радим?“
„Смислићемо нешто.“
Мало ниже низ пут чула су се деца.
„Наћи ћу ти ја другаре“, рече ујна Нада. „Има овде у близини три дечака и једна девојчица. Лепо ћете се играти.“
Иван је погледа с неверицом. Ујна оде до пута и позва децу на сок. Убрзо се појавише на капији, гласни и насмејани.
„Бака Надо, ево нас! Добар дан. Ви имате госте.“
Поздравили су се пристојно. Саша је био изненађен њиховом отвореношћу и слободом у разговору. Иван их само погледа и скрену поглед.
„Хајде са нама иза куће“, позваше га.
„Не желим.“
„Иване, буди пристојан“, опомену га отац.
Најстарији међу њима слегну раменима.
„Добро. Кад пожелиш, дођи.“
Отишли су, а њихов смех се убрзо зачуо иза куће.
Саша је припремао алат да поправи капију, а Иван је лежао у љуљашци. Време никако није пролазило. Ко зна до ког је нивоа Немања сада стигао у игрици, а он овде седи беспомоћан.
Онда угледа децу како чуче на земљи, нешто гуркају, устају, поново чуче и непрестано се смеју. Није хтео да им приђе, али га је радозналост мучила.
„Тата, шта они то раде?“
Саша погледа и на лицу му се појави осмех.
„Играју се кликера.“
„Шта је то?“
Саша га погледа. Његово дете не зна шта су кликери.
„Дођи.“
Ухвати га за руку и поведе према деци.
„Децо, имате ли један кликер за мене?“
Радо су му дали. Саша чучну на земљу и поче да игра. Објашњавао је Ивану једноставна правила, али је дечак стајао по страни и гледао оца како прља руке у прашини.
„Мама би се љутила да те види“, рече.
Саша подиже поглед. Док је чучао, били су готово исте висине.
Шта смо то учинили од своје деце?- помисли.
„Не би. И она се играла кликера кад је била мала.“
Наставио је да игра. Деца су се смејала, љутила, расправљала, па опет смејала. Иван је све пажљивије пратио игру.
„Није тако. Милош је у праву. Ти стално вараш, Велики!“, одједном се умеша.
Деца се окренуше према њему.
„А откуд ти знаш?“
„Знам. Јасно ми је како се играте. И сад да почнем, победићу све.“
„Е, ајде баш да видимо!“, изазва га Дарко.
Иван подви рукаве и чучну.
Саша се тихо повукао. Поправљао је капију, ослушкујући час расправу, час смех, а онда и задовољне усклике свог сина.
После неког времена Иван дотрча до њега, прашњав, са мало одраним коленом и пуним рукама освојених кликера.
„Тата, победио сам их! Види!“
Саша се насмеја. Одавно није видео сина тако радосног.
„Чико, треба ли ти помоћ?“, упита Дарко.
Саша га зачуђено погледа.
„Само да ми помогнеш да усправимо ову капију, ако можеш.“
„Наравно. Ја мом оцу помажем скоро око сваког посла.“
Док су подизали капију, Иван им приђе.
„Тата, хоћу и ја нешто да ти помогнем.“
Саша застаде.
„Нема шта, сине.“
„Нађи нешто. Доносићу ти алат или шта год.“
Није веровао својим ушима. Смислио им је посао: да ошмирглају и офарбају неколико дрвених тараба. Дарка је одредио за вођу.
Озбиљно су приступили послу. Разговарали су и смејали се, али су тарабе до вечери биле офарбане.
Ујна Нада изнесе крофне и млеко. Деца су прала руке на старој пумпи, а Иван је запиткивао одакле долази вода. Они су се чудили што он то не зна, а он како они све то знају.
„Ммм, ово су најукусније крофне које сам икада јео“, рече пуних уста, са пекмезом на образу.
„Само једи, пиле моје, и опет да ми дођеш. Дан са тобом ми је био леп“, рече ујна Нада.
Телефон је све време стајао на столу. Иван га није ни погледао.
Кад су кренули кући, деца су им махала са капије. Чим су се спустили низ пут, Иван узе телефон.
„Тата, ево га! Има интернета!“
„Изашли смо из зоне где нема домета.“
Иван погледа екран. Само на тренутак.
Онда угаси телефон и спусти га поред себе.
„Тата, кад опет идемо код ујна Наде?“
„Хоћеш опет да се играш са децом?“
Иван не одговори одмах. Завуче руку у џеп и отвори длан. На њему је лежао један плави кликер.
„Дарко ми га је дао. Каже да га чувам до следећег пута.“
Саша погледа сина, па пут пред собом.
„Онда ћемо морати ускоро.“
Иван стисну кликер у шаци и настави да прича о свему што су тог дана радили. Телефон је остао на седишту поред њега.
Kako ti se dopao tekst?

Gordana Kostic
Gordana Kostic u Librum klubu objavljuje od 2026. godine, najčešće u rubrici Kratke priče.
- tekstova
- 23
- čitanja
- 956
- reakcija
- 10
- komentara
- 1
- deljenja
- 0
Komentari
Другачија
Поново нова школа. Трећа по реду од петог разреда. Сада је била седми разред, почело је већ друго полугодиште, а њу су уписали у нову школу. Наставник ју је водио до одељења. Ишла је за њим, а ноге као да је вадила из блата. Он…
1420

Разговор
„Шта ти је сад?“ „Ништа посебно.“ Тишина. „Само видим да сам остарела.“ „Их, ко ти каже?“ „Нико. Видим сама. Огледало не лаже.“ „Само зависи под којим углом се гледаш.“ Тишина. „И од светла зависи.“ „Да, примећујем то. Некад сам себи лепа, а некад личим на…
2110

NIKO NIJE PRIMIJETIO DA JE KIŠA STALA
Kiša je padala tri dana...ili tri godine...nije vise bila sigurna. Sjedila je kraj prozora, u istoj fotelji u kojoj je nekada čekala da se vrati. U početku je brojala sate. Poslije dane. Na kraju je prestala brojati. Čovjek se, izgleda, navikne na sve, čak i…
Pre i posle. I sve ono između toga.
Zapis broj 1. Dragi dnevniče, Nikad ti se ranije nisam obratila. Nisam imala ni vremena. Iskreno, ni kad sam bila tek devojčica nisam razmišljala o tebi. Kako ja, tako i moje prijateljice. Bar su mi tako rekle. Ipak, vremena se menjaju. U životu nikad ne…
100
Reči među golim zidovima
REČI MEĐU GOLIM ZIDOVIMA Priča broj 1. Ja stvarno ne znam zašto bi nekoga zanimala moja priča, ali dobro. Nije na meni da o tome razmišljam. Moje je da ispričam ono što želite da znate i to mi je sasvim dovoljno. Ionako, nije da trenutno…
200